Austrija je u zvaničnom i privatnom govoru po pravilu upotrebljavala izraz “bosanski jezik”. Besumlje, rukovodila se pri tom političkim potrebama. Ali, ko zna da li taj naziv nije prvi put spontano izbacio čovek leđima okrenut svakoj politici, čovek od jezičkog i psihološkog nagona, rečju, čovek koji kroz jezik oseća motive pokraine i ljudi, društvenog života i osuđenja. U jednom osobnom smislu, dakle, Austija nije bila sasvim u nepravu sa “bosanskim jezikom”. Možda je baš i neko iz Austrije osetio da je to jezik, govor, stilizovana fraza osobita; silno afektivan govor, a ujedno tako bridak da se pre misao oštri o njega nego on o misao. Jasna reč na jasnom problemu, gotova revolucija – i to je možda Austrija u bosanskom jeziku naslutila, pa i doslutila.
U Bosni je živio, i živi još, usporedo sa vedrinom primitivnog sveta, jedan mrgodni duh teških iskustava. U Bosnu su nailazili tuđinci kao skakavci. Bosanci predstavljaju, od pet glavnih vera sveta, četiri. Život i duh tih ljudi morao je biti kolebljiv. Ali je Bosanac ipak opstajao ispunjen ne samo psihološkim, nego skoro mitskim nekim otporom prema svemu sa čim ne može da ima vrstu svoga, ukleta bosanskog odnosa. Bosna ima još uvijek jedan urođeni strah da ne uzre kao i drugi svet, da se ne razbudi kao i drugi svet, da se ne sporazume sasvim sa drugim svetom. Zato je bosanski jezik i govor dugo vremena bio manje jezik saopštavanja, više jezik prikrivanja. Govor koji radije govori indirektno nego direktno, koji ljudima i stvarima daje nadimke i atribute sasvim posebnoga stila. I tim putem možda i stekao veliki svoj umetnički kvalitet transponovanja. Što Bosanac jezikom dohvati, blago tome, ili teško tome.
 |
Bosna je vrsta naše Španije. Veliko trenje sa invazijama užasno tuđim; trenje između najoprečnijih vera; klimatske i terenske strahote; sirotinja svega što siroto može da bude. Manastir i džamija, kafana i kava, piće, razgovor, žalobna pesma, oskudica hleba i novca, “besparica bosanska”, i još neka metafizička nesreća koja lebdi između ovog i nekog drugog sveta. Sve to nije valjalo ni za kakvu kulturu! Ali je ostala od toga potencija, čas zdrava čas bolesna, koja je dobila izraz u karakteru Bosanaca, a još silniji izraz u bosanskom jeziku, govoru. Jezik je bio jedina sloboda bosanskoga života. On se izradio kao muzički instrument i kao oružje. Tanan je, užuteo je, očišćen je, poezija je, svetinja je, sablja je. Zašto je sve išlo u govor, u jezik? Zato što u primitivnoj Bosni društvenih ideala nije bilo, pa ih u tačnom smislu reči i danas još nema. Socijalni ideali su tamo još uvek etički i poetski ideali. Bosna je dugo bila pogažena, i grizlo ju je nesnosno moralno osećanje manjka i zakašnjenja u najosnovnijim životnim potrebama. Takva Bosna zatvarala se u se, i zatvara se još. Nesavremena, uvek je stradala i od same sebe. Ništa tursko ni austrijsko nije bilo jače od nekog virusa bosanskog, opasnog već u dečacima i mladićima. Stoga, ako je Bosna nekad i izbacila neku sugestiju ili oblik, to se nije dalo primeniti na život uopšte, ostajalo je osobenost. A što je Bosna nasilno gutala od drugih, ostajalo je opet u njoj, ukamenjeno, tuđe i neživljeno. Zbog jedne i druge muke, pa i treće, Bosanac se bacao u ekscese u kakve je umeo i mogao, naravno najprije u čulne. Tuda se najkraćim putem ide u ushićenja, u razočarenja, u umiranja, tri poetska načina samosatiranja. Tim se putem u mukama rađa pesma, i ono što je u pesmi pesma, izraz umetnosti, stil. I tako, dok je drugi svet umeo čitati i pisati, Bosna je umela govoriti.
Stari Bizmark, kad je bio poslanik u Rusiji, divio se kako cela Rusija, od Kavkaza do Sibira, govori jednim jezikom, bez naročito iskvarenih narečja, i to “jezikom tako zapletene gramatike kao jezik Demostena”. Slično je tajanstven u svojoj moći nekvarljivosti jezik i govor bosanki. Bosna je doduše malen prostor, ali joj je stanovništvo verama tako oštro podeljeno, da se čini ima se posla sa nekoliko rasa. Uostalom, imade i toga, raznih rasa, vrlo raznih naleđa i sećanja. Ali niko od toga šarenoga stanovništva nije mogao da jezik bosanksi izneveri, drugčijom strukturom i psihologijom ga ukrsti, snizi ga, izopači. Svi Bosanci sobom lože onu tamnu vatru koja u njihovu jeziku i stilu nikad ne dogoreva. Četiri bosanke vere gledaju se kao iza puškarnica, svaka vera se prilagođuje skrivenim idealima, ali sva muka duha i tela Bosne cedi svoju vrednost u jedan jedini jezički izraz. Jezik i stil Bosne, to je jedna kolektivna umetnost čistote genijalnosti, od ranga narodnih umotvorina, ali koja nije samo čudo prošlosti, nego i čudo sadašnjosti.
U bosanskom jeziku najmanje udela ima škola. Vitoperost škole nije bosanska stvar. Velika čulnost i namučena pamet dali su tom jeziku kontrapunkt, vođenje misli i osećanja u nekoliko planova odjedared. U bosanskom načinu izražavanja ima nešto zemaljsko, seljačko, blisko, i ima, ispod ili iznad toga, nešto što je jezik duha, iako potpuno bez tehničke frazeologije. Bosanac ne vadi govor iz džepa i navike, nego ga bira i slaže iz znanja i osećanja. On po pravilu govori odmereno, lagano, često i tiho, pazi na svaku reč, jer i svi oko njega mere, cene, i srču reči. U Bosni je kroz stoleća svako lično zadovoljenje bilo tuđ pojam, ali jezik je Bosancu lično zadovoljenje, slast, ćef, pravdanje, osveta, igra i utakmica talenta. On ga zato govori u više planova, sa mnogo karaktera. Tu je opšteljudsko, govor kako ga hoće čula; tu je zatim ono što interesuje kritikuje onog ispaćenog života u kojem je čovek jedva ostao čovekom. Kad Bosanac kaže da je “hljeb zelen od godine poplavne”, onda je u tom izrazu zbor mnogih simptoma i mnogih znanja. Na sličan način kaže Bosanac da su “ljudi ganjani do iskapi”. Ili u čisto opisnom stilu, da “vatra ćumuri”, da “svirač usecka gudalom”, da je neko “frljacnuo opanak”, jer je obuća ta bila samo još dronjak. Ili u šaljivu stilu, da je “cura iglom prozor zakovala” ispred momka.
Politika i surovi društveni odnosi nisu dali Bosancu da ima dostojanstven i vrednostan život. Ljudi se sa stidom jedan od drugog okretali. Zarivali su se istraživački u stvari i pojave, napinjali talente da uvrebaju čuda oko sebe i čuda u sebi. Dolazili su tako do nekog surogata vrednosnog života, postojali i oni nad nečim superiorni. Ali kako ubogi život oko njih nije imao kulturnih formi ni društvenih radova, sve tekovine duha išle su u jedan mogućni izraz, u jezik, i taj jezik i stil govora postadoše škola, zabava, umetnost, oružje, lek od smrti. Takav, i to, jezik je taj, naravno, morao biti i veseo i tužan, i privlačan i nedruštven. Već sama ijekavština, tmola ritmom, nežna, prepuna je zvuka, a u zvuku uopšte nema mnogo radosti. Treba se setiti dece koja govore ijekavski: čoveku se čini da nešto cvili. Pa ipak, konstitucionalna je ta ijekavština u tom govoru i razgovoru! I čupanje njeno iz jezika operacija je, i žrtva je! Jezik bosanki, narodni govor, bez ijekavštine, to je simfonija Bethovenova bez roga, bez tonova svečanih i tajanstvenih.
Turci su Bosnu iscrpljivali materijalno i u svakom smislu, harali imanja i tela. Ali ako se zapitamo za duhovno, naše je mišljenje da su Bosanci duhovno crpili Turke. Koliko je u tom duhovnom iskustvu čisto turskoga i islamskoga, to je danas teško utvrditi. Ali koliko je da je, uzeto je, a palo je na dobru zemlju. Bosanska književnost vri od turskih motiva, sva. I ona starija, orijentalno romantična; i ona novija, najbolja, koja je do najvišeg stupnja isterala tu umetnost kad je i “turskom” motivu dala sve čovečno, uvukla ga u duboku problematiku duše čovekove, dala mu deo etičke i estetičke borbe koji nosi sve što je čovek, najzad i ona najmlađa, koja tek nailazi, i teži da izrazi Bosnu društveno u najaktuelnijem smislu. A jezik i razgovor bosanki, je li on tako pun turskih motiva? Može Bosanac, kad hoće, ili kad mu zašto treba, može da ubaci u svoj rečnik još jedan rečnik, turski, i dobija nov ritam i nove boje. Ali to je sevdalinstvo, maskarada, ćef, šala Zembiljeva. A čisto narodnim jezikom, kao da Turaka nikad nije bilo, razgovara Bosanac sa zemljom i nebom; kroz nauku koja njegovu prirodu i običaj narodni ispituje; najzad sa boginjama umetnosti.
Nešto je tursko ipak leglo i u jezik, ali je davno savladano kao živa klica, i tu je još samo kao tanak dah arhaičnosti. Ono već spomenuto nedruštveno u jeziku Bosanaca, koji se predaje monologu fatalizma, razgovara sa planinom, a kad oseti da neka planina “razgovora nema”, nastavi razgovarati sa svojim razgovorom. Ono, čime se jezik, govor Bosanaca razlikuje od jezika Hercegovaca i Crnogoraca, koji su primili u se i mediteransko more i sunce, i nešto od latinske kulture, dok je jezik bosanski bio zakopan kao seme, i rastao sam iz sebe.
U Bosni ima još stare vuklanske magme, još Bosna svoje tri četiri prošlosti nije pretvorila u reminiscencije koje se mogu strti kao pogrešni stari računi. Još su po njoj pokidane žilice bogumilstva, još su u njoj poslednjim kraljevima i Turcima, još muke sa Austrijom. Otuda i u jeziku i stilu bosanskom rečenici vekova! Iskustva i znanje, što leže u tom jeziku, poražavaju. Ima tu izraza pred kojima čula i čustva stoje kao glupaci koji ne znaju šta čuvstvuju. “Def zapršti kao da se sasipa”; “voda Drine se na suncu ukuhala”. Otuda jedan isti umetnički motiv nije jedan isti, nikada. Onaj, na primer, u kojem se krije filozofska misao o tragikomediji ljudskih granica i gospodarenja. Taj motiv je baš u pokorenoj Bosni stekao hiljadu života. Od arhaične obrade u staroj fratarskoj beležnici gde se mešaju zapisi o svinjskoj masti, procesiji, leku za nerotkinje, i proroštvu da “narod bosanki uvijek stoji gospodar i sluga svoje zemlje” – odatle pa do fine pričice Zvonimira Šubića Za hadžina vremena, u knjizi Fazlića potok. U toj se priči glavom paša obrukao: mislio je da će onaj Milošev srpski asker s one strane u zemlju propasti, ili se sultanovim priznati, čim on pređe preko Drine da izbliza vidi to čudo.
Nestalo paše, nestalo Austrije, asker srpski se iskrivio do grozota, granica preorana gde je za oranje. Samo Drina burno glomata, ili se tiho prodeva između kamenja, huji ili ćivše, zeleno plava, uvijek svoja, s granicom ili bez nje. A tako i njeni pesnici, svi do jednoga, huje ili ćivšu jednim jezikom i stilom koji je uvek svoj, s granicom ili bez nje.
Isidora Sekulić, 1941.
Bosnjaci.net