CETVRTI PLASTENIK

Pise:Mehmed Meho Muminagic

Cetvrti plastenik je opet posebna prica.
Denana nije bila odusevljena mojim angazmanom. Ni radnim ni ekonomskim.
Pogotovo ne u ratu. U Ljubuškom kao ni u okoloni nije bilo ratnih sukoba. U pocetku rata su avioni jna bombardovali i raketirali grad i okolna mjesta vise puta.
Sirene za uzbunu i poziv u sklonista su se oglasavale svakodnevno, i po vise puta.
Mi smo napravili skloniste u polu – podrumu nase kuce u izgradnji, za nase familije i prijatelje.
Vec nakon tri dana, ja sam prestao da se “povlacim” u skloniste. Radio sam u plastenicima, u slobodno vrijeme.
Najsretniji sam bio kad upalim frezu ! Drma freza, dreci, poskakiva, a ja, drzeci ju cvrsto, poskakivam s njom i pjevam !
Ne cujem ni sirene, ni avione a ni Denanu koja “se slomi” dozivajuci me !
Tek kad dodjem kuci na rucak ona me placuci napadne: “gdje si do sada ? Ja se derem, zovem te a ti nista ! Sirene sviraju, avioni lete, bombarduju okolo, Crveni grm, Lipno, a ti frezas !
Bila je pravu, bilo je opasno i neodgovorno od mene. Dan nakon sto su pale bombe oko Mup – a i na Begovu zgradu, nasao sam nekoliko gelera u plasteniku i pred plastenikom i vidio probijen najlon i ostecena dva stupa od plastenika.
Nisam nikome govorio, da ne dobijem “zabranu” izlaska.
J..la te i freza i plastenik !” Nastavi Denana.
Jednom, kad nisam frezao, zacujem zvuk aviona, sve blize i jace..
Onda ugledam avion iznad brda Buturovica, visoko, skoro pravo iznad mene, izbaciva nesto. Nisam gledao sta, uletio sam u kucu Mahica u izgradnji i zavukao se pod stepenice, cekajuci detonacije.
Malo kasnije, provirim i vidim da nisu bile bombe nego nekakve protiv – protiv zracne toplotne naprave, na padobrancicima. Avion je jos kruzio, ne zureci. Vjerovatno snimao (moje plastenike) ! 😀
U tom momentu presjece me strahovita pucnjava iz mitraljeza !
Opet nisam mogao mirovati, provirim iza kuce, a tamo – na cesti pokraj gornjeg ulaza u Lukino dvoriste, legenda Milenko – Mitul, rasirio noge, skoro cuceci, naslonio svog “garonju” na rame komsije i jarana Muje “Tarze”, isplazio jezik na lijevu stranu i “sara” po nebu iznad Butorovice, loveci vojni avion !…
… A cetvrti plastenik… Podjem ja u januaru 1993 da kupim eksera i malo dasaka da popravim najlon gdje mi je ostecen.
U Trgocoopu ne nadjem sto mi treba, pa odem do nove velike prodavnice gradjevinskog materijala, na pocetku starog puta za Metkovic.
Birajuci daske, vidim veliku gomilu greda i debele daske, tek stigla gradja iz Kupresa !
Uh, od ovoga bi se mogla napraviti 4 plastenika. Zakljucih odmah.
Vec odavno gledam njivu istocno od nasih plastenika i razmisljam kako bi bilo dobro
i ovde nacuriti jedan plastenik, ca. 640 m2.
Vec sam davno izmjerio.
Rat je, ali ipak, i ako padne koja granata, nece sve porusiti, ostace nesto.
Vazno je samo da niko ne nastrada, a rat ce proci !
Vec podjem ozbiljno zagledati grede, kad se sjetih Denane !
“Uh, kud mi bas ona pade na pamet, a bio sam vec skoro odlucio ! 😀
Ma hajde, iako je rat, nece me valjda ubiti zbog jednog obicnog plastenika”, tjesim ja sam sebe.
Opipam se po dzepu, novac je tu !
Nije mi trebalo dugo vremena da izracunam sta mi treba. Znao sam dimenzije, znao sam “projekat” jer sam sve radio na istu “semu”. Za cas sam izracunao sta mi treba.
Skoro dva sata smo razabirali i odvajali grede i daske, radnik prodavnice i ja. Na kraju sam platio pa otisao u grad da nadjem kamion. Nasao sam dobar kamion, kiperas. Opet nam je trebalo skoro dva sata da utovarimo.
Kamiondjija mi je istovario – iskipovao na vrh Suadove njive. Pola gradje se otkotrljalo prema mjestu buduceg plastenika.
Cekajuci istovar vidio sam Denanu kako je strcala niz takale (stare stepenice), nesto mahala rukama, pa se jos brze vratila uz bastu.
Sreca pa nisam cuo sta mi je vikala ! 😀
Uskoro sam rucao, uz nevidjenu galamu (umjesto tihe muzike).
Kasnije je pricala svakome: “cuj, rekao mi ode kupiti eksera ! Proslo pet sati, nema ga ! Mi se ovde zabrinuli. Jos kad nam javise da su moje komsije i rodjake pokupili u Capljini i odveli ih u logor, poludila sam ! Mislila sam da su i njega pokupili !
Kad ja vidim, vozi Meha ladu, a za ladom kamion, pun gradje ! E j..la ga gradja j..o ga plastenik ! On je za ludnice ! Cuj, rat, narod gleda kako ce prezivjeti, a on pravi plastenik !”…
… Napravili smo i taj cetvrti. U polovinu sam posadio rani glavati kupus a u ostatak salatu. Jos od prosle godine sam poceo saditi kroz crnu foliju, sa sistemom kap po kap ispod crne folije. Prvi u Ljubuškom.
Pocetkom maja sam ugovorio prodaju sa trojicom nakupaca iz ljubuskih sela
4 tone kupusa za 4 hiljade DEM.
I jos toliko salate !
Trebali su doci u ponedeljak, 10. maja.
Ali, u nedelju ujutro, katastrofalne vijesti !
“Puklo” u Mostaru ! Vode se zestoki sukobi.
U zapadnom Mostaru hvo okuplja muslimanske gradjane na Velezovom stadionu ! Boze moj ! Tragedija ! Sok !
… Niti smo mi brali kupus, niti je iko dosao po kupus i salatu.
Ipak je babo malo po malo sve prodao na pijaci.
… Kod mame i Esrefe su bile izbjeglice iz Blagaja, nena Djulsa sa cerkom i dvoje unucadi. Htjele su da mi zahvale na povrcu sto sam im donosio, pa su mi pomogle da ocistim plastenik od crne folije.
Sljedeci dan, sapne meni stara Djulsa: ” moj Meho, dole ima zmija, u plasteniku ! Kako mi vadimo jednu foliju, one izlaze i podvlace se pod sljedecu !”
“Tise,” rekoh, “nemoj da te Denana cuje ! Ona se boji zmija. Znam, vidio sam i ja.
Zavuku se po noci pod foliju. Lijepo im, vlazno a hladno. Bjeze od celopeka i sparine. Ako vas je strah, nemojte vise ici dole !”
“Ma nije mene strah, imam ja motiku ! Nisam jednom ubila zmiju ! Odoh ja sama !”
… Sljedeci dan, ja u jednom plasteniku vezem paradajz, a moj najbolji radnik, Necko “Matalo” dovrsava ciscenje onog plastenika od folije.
Odjednom zove: “gazda, dodji !” (Mene su momci zvali “gazda”, a ja sam im “argumentovano” odgovarao:”nije gazda ko radi vazda” ! )
“Docu”, viknuh, ne bas ubjedljivo.
“Ma gazda, dolazi odmah ! Pozuri !”
“Pa sta je tako hitno ?!”
“ZMIJA” dreknu, skoro panicno Matalo !
“Pa, ubij je” uzvratim mu ja.
“Ama ne mogu ! Dvije su ! Jednu drzim nogom drugom motikom ! Pozuri !”
Tek tada sam shvatio ozbiljnost Matalove situacije. Zgrabim svoju motiku i trk tamo !
Kad tamo, imao sam sta vidjeti !
Vidjao sam svake godine mnogo raznih zmija, I otrovnih i onih drugih, ali ovako velike dvije zmije nisam vidio ni na tv !
Necko se sav zacrvenio od napora pritiskajuci i nogom i motikom !
Jedna mu se djelimicno omotala oko noge a druga jos vise oko motike, neprestano se uvijajuci. Necko ih je pametno, iskusno pritisnuo odmah iza glave, da mu ne mogu nista ! (Odmah sam vidio da nisu otrovne.) Bilo ih je jos, pobjegle su u Suadovu rivinu (duboki siroki kanal zarastao kupinama i drugim sibljem) ! Nisam ih mogao sve pohvatati. Dvije sam ubio ranije.
Mislim da su ove najvece.”
Dovrsi Matalo pricu !

897 Posjeta 3 Posjeta danas