NIKO KAO MATI

Nešto mi se Fata, sabahile, pri kahvi zamislila, sve bi k’o nešto rekla, a ne govori. Samo srkne iz fildžana, uzdahne i uzvrti se na minderu k’o da je nešto žulja. Vidim joj na čehri i znam šta joj je. Znadem joj, k’o i ona meni svaki damar. ‘Vako vazdan, kad bi čuj da joj je evlad neđe otiš’o, nejma ti njojzi ni sna ni spokoja dok ne dođu đe su krenuli ili se vrate odatle. Ha se jdeno vratilo ona ti pođe brinut o drugom. Djeca joj više i ne govore kad đe krenu. Znaju kakva je i njezina se briga prenese na njih, pa djeca moraju pored svojih briga brinut’ još i što ona brine. Ne kaže se džaba: “Ne d’o mi Bog što mi mater misli”.
– Što li se to Hamo ne javlja?
Ne odgovaram joj. Znam ako nešto reknem da će se ona
nastavit’ i ispričat mi po stoti put o svim nesrećama na putu koje pamti.
– Jel’ oš’o sa avtom?
Šutim, jerbo ako joj išta kažem daću joj išaret da nastavi, pa će mi ovaj ‘vaki kaharli dan otić’ sav u helać, a i ja snjim.
U mene ti s djecom drugačije hoda.
Ha su počeli svoje živote živjet’ prest’o sam se brinut’. Što sam znao rek’o sam him, što sam umio pokaz’o sam him i sad je do njih. Nek’ oni sad deveraju što smo mi deverali, jer svak’ ima pravo na svoj dever. Matere su drugačije, njih ta briga ne popušća, meščini, dok su žive.
Ko svoja mati. A svi se mi brinemo i sikiramo, k’o insan, al’ svak na svoj način i kako je ko naučio.
Dever Dunjaluk pa eto ti, a ja ode u đulistan, tamo sam ti najrahatniji.
Asli će jopet kiša udarit’, a Hamo je beli već i stig’o tamo kud je kreno, prije kiše, bezbeli?