Bila nekada davno četiri cara,sve jedan do drugoga. Svaki bio car u svojemu carstvu.Svaki lezi ko car,ustani ko car…Carevali i dan i noć.
Jedan bio sedamdeset četvrti car svoje carske loze.
Drugi,opet,postao car kad mu je bilo svega devet godina.
Treći bio blentav car,ali se to nije smjelo govoriti.
Četvrti je imao trnovit put do trona:morao je otrovati oca,prognati mater,ubiti daidžu i zadaviti amidžu.
Jednom tako zasjela ta četiri cara da se razonode,kad li onaj jedan stade suze roniti:
-E,lahko je vama-reče.-Ja sam morao oca otrovati,mater prognati,daidžu ubiti i amidžu zadaviti da se domognem svojega carstva!
Kad to oni carevi čuše,ražalostiše se,a onaj blentavi i sam suzu pusti niz svoje bijelo lice.Onda cara stadoše ovako tješiti:te nemoj,te šta možeš,te bilo pa prošlo,te šta ćeš i sve tako.Kad se car malo utješio,a bilo je tu i mladijeh cura,kobajagi plesačica,te rakije,a i meze se našlo,helem,kad se car malo pribrao,ponovo će ti on ovako žalovitim glasom:
-Duša je moja sva ranjava,malo je meni mojega carstva da se utješim,nego kad bih bio car i nad vama,čini mi se da bih se tek tada nekako utješio!
Oni carevi se na to trgoše i među sobom zgledaše-ko je taj koji bi se lasno carstva odrekao,a onaj očas nadoveza:
-Eto si ti car-reče prvome-sedamdeset i četvrti,šta će to tebi više?A ti si,opet-reče drugome-car od devet godina,već ti je zasigurno dodijalo i dosadilo.A ti si-reče trećemu-blentav car,pa bi ti bilo mnogo lakše da budeš samo blentav a da ne budeš car!
Gore-dolje,povuci-potegni,najposlije sva trojica pristadoše na to da im onaj bude car nad carevima.
-Sad smo carstvo od četiri carstva-govorahu,a onome caru careva bi ko malo lakše.
Samo ne zadugo.
A narod od ta četiri carstva pio i veselio se i prije i poslije toga i kako tada,tako i dan danji.
Izvor:Nedžad Ibrišimović:“Bio jednom jedan“;IP „Svjetlost“Sarajevo 2005.
Izbor:Kemal Mahić
