Sljedece jutro ustao sam jako rano. Samo nekoliko ljudi je bilo budno i mimoišli smo se u klozetu. Kao da me je neko probudio iz sna i rekao da se spremam negdje. Umivao sam se, i to mnogo duže nego što je to bilo uobicajeno. Možda i radi toga što nije bila gužva i zato što niko nije cekao u redu iza mene ali i radi toga što mi je godila hladna voda.
Gledao sam prema Vardi. Mjestu gdje je bila cesta. Priželjkivao sam da danas stigne naš kamion koji ce odvesti oca, moju bracu i mene svojoj kuci.
Priželjkivao sam isto da se sav ovaj narod odjednom pokupi i ide svojim kucama.
Do nas u preuredenim helikopterskim hangarima bilo je još naroda koji je isto priželjkivao kao i mi.
Pomislio sam tada. Ako danas odem kuci osjecat cu i jedan dio krivice. Zbog ljudi koji tu ostaju.
Ipak tu, na tome mjestu svako je prvenstveno mislio na sebe i generalno, teško da je neko nekome mogao pomoci u smislu odlaska sa toga groznog mjesta.
A onda sam se sjetio sinocnjeg razgovora izmedu moga oca i njegovog brata. Tema je bila garantna pisma i odlazak iz grada.
Pomisao na odlazak iz rodnog grada stvarala je u meni veliku nelagodu i tugu.
Kako napustiti mjesto gdje si roden? Kako napustiti prijatelje iz toga grada i ulice, ljude koje si si sretao svaki dan.
Ipak držao sam u rezervi da se to nece desiti jer sam vjerovao u pravdu.
I opet ista scena, culi su se koraci stražara i dolazili su sa donjeg sprata i jedan je rekao:
– Hajmo u red i polako niz stubište, ponesite stvari sa sobom.
Poredali smo se i cekali da krenemo.
– Muhamede ako se ne vidimo, cuvaj se i ostaj mi zdravo. Rekao je otac svome novom prijatelju.
– Hocu, živi i zdravi bili. Cuvajte se, možda se i vidimo. Potraži me poslije ovoga belaja ako mogneš. Uzvrati mu covjek tužno.
A kako i ne bi bio tužan. Svaki dan neko od nas Ljubušaka ode svojoj kuci. A on to nemocno posmatra i zna da ce možda još dugo poslije nas tu ostati.
Ne mogu ni zamisliti koliko mu je bilo teško kao i ostalim ljudima koji su ostajali iza nas.
Otišli smo vani i opet stajali na onome istom betonu kao i svaki put.
Tada me je obuzela velika trema. Cuo sam svoje srce kako jako lupa.
Tada sam pomislio, Bože samo neka moga oca i bracu zajedno sa mnom prozovu.
Nekoliko ljudi je bilo prozvano i vec su ulazili u kamion.
A onda sam cuo ime svoga oca, svoje ime a onda i od svoje brace kao i amidže i njegovog sina.
Ušli smo na karoseriju kamiona. Vec je bilo vruce pod njom ali sam to zanemario.
Možda sam u tome trenutku bio sebican prema ostalim ljudima koji su bili prozivani ali želio sam da taj kamion što prije krene. Jednostavno adrenalin je radio svoje. Tada ne možeš da kontrolišeš svoje stanje.
Stražar je završio prozivku i ostalo je tek nekoliko ljudi. Medu njima moj rodak Hasan i njegov punac.
Bilo mi ih je žao.
Neko iz kamiona dobacio i im je:
– Vratit ce te se i vi!!
Drugi covjek je rekao:
– Šuti budalo vratit ce nas natrag.
Šofer kamiona, kojega nisam poznavao, zatvorio je stranicu kamiona. Ušao u vozacku kabinu.
Krenuli smo.
Gledao sam svoju bracu i oca. Lice im je bilo ozareno radošcu. A ja sam imao osjecaj da se taj kamion krece jako sporo. Htio sam a ide još brže, jer sam želio da osjetim slobodu kada izadem iz toga kamiona, želio sam da potrcim kuci što prije. Da vidim svoju majku i upitam je šta se sve promijenilo ovih dana. Kako je provela svo ovo vrijeme bez nas.
Da, to sam je htio upitati iako sam znao skoro sve. Kako je bilo mojoj majci tako i svima onima koji su ocekivali svoje da se vrate svojoj kuci.
Ipak se vremenom osjecala vrucina pod ceradom. Adrenalin je sada malo manje imao utjecaja na mene. Moja majica bila je potpuno mokra kao i kosa niz koju su polako padale kapi znoja. Kako je bilo kod mene tako i kod ostalih u kamionu. Ovaj put sam sjedio i bilo mi je malo lakše ali su se za moje noge zalijepile farmerice koje su isto bile vlažne. Jednostavno boravak pod tom ceradom je mogao služiti za brzo mršavljenje.
Kada smo krenuli sa Heliodroma cuo sam nekoliko detonacija. Tako dok smo se odmicali cuo sam još nekoliko i onda jako slabo. Znao sam da smo blizu Ljubuškog po tajmingu jer sam znao vremenski koliko je potrebno otprilike da se voziš do
našeg grada.
Srce je htjelo da mi iskoci od nestrpljenja.
I kao da sam izbivao negdje pet dugih godina pa sam toliko želio da ugledam svoj grad.
Vjerovatno taj splet dešavanja u logoru je proizveo u meni takav osjecaj.
Jedno je bilo sigurno, bili smo dalje od opasnosti. Ili sam tako samo mislio u tome trenutku.
Bilo kako bilo vracali smo se svojoj kuci i svojima koji su tu ostali.
Napokon smo bili na pravcu Cerno. Svi su nekako utihnuli. Išcekivali su kao i ja sljedece dogadaje i vijesti za koje smo bili doznali na heliodromu.
Osim toga nisam znao kako cu se ponašati poslije svega ovoga što se desilo.
Napokon smo ušli u grad i odvezeni smo opet na mjesto dakle smo krenuli. Sišli smo sa kamiona pred stari MUP.
Ovoga puta bili smo vani na betonskom placu gdje su se parkirala službena vozila. Nije bilo ni jednog vozila. Nije bilo nikoga.
Iako je i vani bilo vruce, mnogo lakše se podnosila ta vrucina jer je koliko toliko bilo nekog povjetarca. Odjeca na meni, kao i na drugim ljudima se gotovo ljepila za tijelo.
Bila je natopljena našim znojem.
Onda je izišao iz te zgrade vojni policajac x.
Poznavao sam ga i znao odakle je, te njegovo prezime.
U svojoj futroli za pojasom u koricama imao je pištolj Kolt.
Onda nam je rekao:
– Poredajte se u dvije vrste.
Tada sam se sjetio kako smo se postrojavali na Heliodromu. Val nelagode opet je prošao mojim tijelom. Imao sam dojam da još uvijek nisam slobodan.
Nosio sam i sam uniformu, ali od tih dana je potpuno mrzim i ne volim cak da vidim ni izvidacku uniformu.
Jednostavno imam veliku dozu odbojnosti i gadenja prema istoj.
– Ljudi, eto, meni je receno da vam saopštim, daje vam se cetrdeset i osam sati da se spremite i odete iz grada, sada idite svojim kucama, zamuckivao je vojni policajac.
To je rekao i otišao.
Koliko je to rekao sa kajanjem ili bez, to ne znam. Znam samo da je zamuckivao pri recenici da trebamo ici iz svoga grada. Koliko je tu bilo grižnje savjesti to samo on zna. Ja samo znam da se tada oko mene okrenula cijela ulica i kao da me neko ubacio u neku drugu.
U meni se tada nešto prelomilo i odjednom sam osjecao odbojnost prema svakom kutku ulice i svega oko mene.
Osjecaj da te jedan narod ne želi u svome gradu, u kojem si odrastao, potpuno me izbezumio.
– Rekoh ti ja burazeru. Rekao je ada mome ocu.
– Pa šta, kud sad, kakvo je ovo ludilo? Rece otac.
– Ništa, kupi se i gotovo, stanje nije dobro. Bolje negdje otici nego opet na heliodrom. Ko zna, može postati i gore, odvrati mu amidža.
I bio je potpuno u pravu.
Ljudi su se užurbano razišli a mi smo krenuli i ušli u svoju ulicu.
Tako smo se vratili sa Heliodroma a da nismo ni registrirani od strane medunarodnog crvenog križa. Oni su dolazili 18.08 1993 ali im nije bio dozvoljen ulazak u logor.
Sjecam se da taj dan nije bilo nekog velikog prometa. Grad je izgledao sablasno ili se meni tako cinilo.
Požurili smo kuci jer je svako mislio na majku. Gdje je i u kakvom je stanju.
U našoj ulici pred svojom kapijom stajao je naš komšija S.
– Eto i vi ste izašli, dobro je, rece on.
– Jesmo ali koja nam korist, odgovorio mu je otac onako mokar od znoj i zadihan od pješacenja.
– Znam sve. Evo i mi se spremamo. Tražimo nekoga da prodamo nešto od novijih stvari iz kuce. Ko zna gdje ce nas sudbina odvesti. Pare ce nam trebati, odgovori komšija.
Inace prilikom povratka ljudi iz logora mnogi su prodavali svoj namještaj, crno bijelu tehniku, aute i još ponešto. I to za vrlo male iznose.
Tako su dolazili neki i kao u prodavnici namještaja pitali:
– Koliko je ovo? pokazujuci na stvar.
Kada bi saznali cijenu nastalo bi cjenkanje i stvari su se uglavnom prodavale za smiješne cijene.
Ljudi su bili ocajni kada vide da ime se prazni kuca i odnose stvari kamionima koje su date u bescijenje.
Bilo je tu nekih ljudi, Hrvata, koji su došli da bi spasili neciju imovinu pa su neke stvari sklonili kod sebe nadajuci se da ce se sve smiriti i da ce te stvari opet biti korisne.
Došli smo ispod naše kuce gdje smo kao djeca i omladina igrali košarku i fudbal.
Ispod toga puta u Mitinoj bašci bila je velika smokva. Na njoj su se žutili zreli socni plodovi ali im nisam pridavao znacaj.
Nisam ih više toliko želio zbog zadnje vijesti koju smo dobili..
Svaka volja i želja za nekim prohtjevima je u meni bila ubijena.
Pred kapijom je sjedila naša majka. Nisam znao a ne znam ni danas dali je znala da dolazimo. Možda je tu sjedila svaki dan i ocekivala nas.
Raširila je ruke prema ocu kriknuvši u plac koji se pretvorio u jecaje.
Grlila nas je sve i ljubila kao i mi nju.
Primijetio sam da je vidno mršavija i bila je izgubila nekih cetiri do pet kilograma.
– Dobro je, ne placi, evo tu smo svi živi i zdravi! Rece joj otac
– Pa kud cemo sada, šta cemo. Kažu da moramo ici iz Ljubuškog. To sam cula kad sam išla kod Štefice po garantna pisma. Rekla je majka brišuci suze.
Inace pokojni Nedo Galic i Štefica imali su fotografsku radnju a i telefaks. Posredstvom njega oni su dobivali od neke žene iz Njemacke garantna pisma pomocu kojih smo bili pušteni sa Heliodroma. Ta garantna pisma su takoder bili garant da cemo napustiti Ljubuški.
Neki ljudi sa Heliodroma nisu imali onoga ko ce zatražiti to garantno pismo pa su naknadno ta neka pisma, rizicno i uz nepoštedan trud Nede i Štefice, falsifikovali da bi se ti ljudi izvukli sa mostarskog Heliodroma.
Tacnije o tome piše Poskok info iz teksta Moj život sa Nedom u podnaslovu Faks za spas donosi sljedece:
Vraceni s linije kucama, razoružani, pozvani da se jave u tadašnji SUP, Bošnjaci dolaze jedan po jedan ili u grupama sa strahom u ocima, za hodžom iz sela Gradska idu svi koliko ih je bilo. Sve se to dešava ispred kuce Galica, u blizini zgrade SUP-a.
Mnogi koji su prošli, gurnuli bi papiric Štefici u ruku., molili da javi nekom, da pomogne. U tri kamiona puna ljudi krenula su u nepoznato. Bilo je djece koja su trcala za kamionima, tu su bili njihovi ocevi, djedovi. Sve su posmatrali Galici.“ Nedo je govorio:“ Idemo svi na ulicu, ne damo komšije“, ali niko se nije pomakao.
– Šuti, rat je neko ce te ubiti, odgovarali su mu ostali, živi u Šteficinom sjecanju taj nesretni petnaesti august hiljadu i devetsto devedeset i trece godine.
Saznalo se da komšije Bošnjaci nisu na prvoj liniji, da nece ni rovove kopati; bili su u logoru na mostarskom heliodromu.
Uskoro, neka žena iz Stoca poslala je na faks kod Galica garantno pismo: cula je da se s tim pismom može izaci iz logora. „ i uz to pismo izašao je prvi covjek iz logora. Ko god je imao nekog svog vani, taj je pismo slao na naš faks, jer drugi niko nije htio primiti Bošnjaka ni u radnju ni u kucu.
Bilo je dobrih ljudi koji su pomagali tajno, jedino smo mi pomagali javno i trajno smo to radili.“
I danju i nocu Štefica je citala garantna pisma, ljudi su spašavani, a žene koje nisu mogle dobiti jer nikog nisu imale u inostranstvu, plakale su i jaukale na stepenicama kuce Galica. Tada su poceli krivotvoriti garantna pisma. Kako je tim ljudima receno da moraju napustiti Ljubuški u roku od 48 sati, Nedo i Štefica su svakodnevno trcali po bošnjackom seli Gradska, jer su se ljudi plašili da dodu u Ljubuški, slikali su one koji su ih zvali, bilo je i onih koji su imali dokumenta, nisu bili ni na heliodromu a željeli su što prije pobjeci, radili su sve što su mogli. Bilo je tu izbjeglica iz Capljine, Stoca, ko god je mogao otišao je.
Ostale su stare i nepokretne osobe, koliko zna, nisu stradale. „ Nismo mogli drugacije reagirati. Sve se u vama buni kad vidite nepravdu. Tuda nesreca boli vas kao da je vaša.“
Upadali su im u kucu, provocirali, vrijedali, sugradani su ih ignorisali, niko im u radnju više nije ulazio.
Bankrotirali su.
Kraj teksta.
Da bih skratio pricu, Nedo i Štefica odlaze u Prag zajedno sa djecom ali se vracaju u Ljubuški za nešto više od godinu dana. Pored teškog života Nedo se razbolio i umro 2001 godine u pedeset i drugoj godini života.
Poslije prikazivanja filma u Ljubuškom „Nedo od Ljubuškog“ pretrpila je neugodnosti i jedan fizicki napad. Zbog straha za svoj život napustila je Ljubuški i sada živi u Mostaru kao urednik portala Tacno. Net.
– De ti nama najprije kafu, rece otac, dok sam ja vec otvarao šerpu i gledao šta je majka skuhala.
– Hocu, dašta cu, evo.., rece majka radosno.
– Oh kupus Kalja, rekoh majci.
– Ima sine eto jedite, svaki dan sam kuhala kao da ste kuci, nadala se svaki dan. Šta sam samo hrane bacila. Uzvratila je.
Sipao sam sebi pun tanjur kao i moja braca. Poslije dvije kašike toga ukusnog jela krenule su mi suze. Nikada mi nije bilo jasno zašto. Dali zbog radosti što više nismo na onako groznom mjestu, ili je tek sada provalilo psihu sve ono što se izdešavalo proteklih dana. Jednostavno nisam više mogao da zaustavim tu bujicu izmješanih emocija.
Tu je bilo i straha, i tuge te svi oni stresovi koji su bili popraceni adrenalinom krenuli su vani iz mene.
Slicno kao kada sanjamo ružan san.
Probudimo se a onda krenemo da placemo radi osjecaja koji su zakasnili.
Ipak sam jeo. A kako i ne bi.
Miris me mamio tako jako da nisam mogao da odolim.
Ipak poslije desetak kašika nisam više mogao. Vjerovatno je želudac navikao na onako malo. Onda mi je bilo muka. Izletio sam vani i poceo da povracam.
Tek što sam povratio, morao sam u klozet.
Tada sam dobio jak proliv. Želudac nije prihvatao tako, tada za njega, jaku hranu.
Sjecam se da je odmah poslije mene u klozet utrcao i jedan od brace.
Kasnije sam saznao da su se slicne stvari dešavale sa mnogim ljudima koji su tek stigli.
Najgore su prošli oni koji su se pri dolasku odmah prejeli. To je bio prevelik šok za želudac i cjelokupni organizam.
Sutra sam morao otici u grad. Svi smo se negdje raštrkali. Samo je majka ostala kuci. Nešto je kuhala i birala noviju odjecu koju ce nam ponijeti.
Iduci tako kroz grad sreo sam nekoliko poznanika katolicke vjeroispovijesti kojima sam se javio. Mnogi od njih su prošli, spuštene glave pored mene. Drugi, kojima sam se javio, gledali su me u oci ali mi ništa nisu odgovorili. Tada sam znao „koliko je sati“ i nije mi bilo jasno kako nece da ti se javi neko s kime si igrao fudbal, Jer smo se znali izmiješati, podijeliti u dvije ekipe i igrati. Tada nije bilo bitno ime. Važno je bilo da je ekipa dobra.
Iduci kroz grad srete me covjek sa mostarskih vrata, Hrvat, kod kojega je radio moj mladi brat u diskontu. Pozdravio me i upitao dok je stajao sa mnom na trotoaru:
– Gdje ti je brat, jeli se i on vratio?.
– Jeste vratio se, kuci je, odgovorih.
– Reci mu da dode kuci kod mene po platu, zakasnio sam da jer sam dolazio u SUP ondaj dan, vec ste bili otišli. Mislio sam zamoliti da ostane i da ne ide na Heliodrom. Rekao je onako na brzinu.
– U redu reci cu mu da dode. Odgovorih i rastadoh se sa njim uz pozdrav.
Nisam se mnogo zadržao u gradu.
Htio sam da se vratim što prije i radi velike vrucine.
Došao sam u našu ulicu i vidio sam jedan kamion kako odvozi neki namještaj.
Ušao sam avliju. Tu je sjedio jedan ocev poznanik zajedno sa njim.
– Eto ja te molim, pošto imaš kamion, kad mi odemo potrpaj ovo stvari i skloni kod sebe. Valjda ce se sve ovo smiriti pa kad se vratimo da ne kupujemo, rece otac covjeku.
– Ma nema problema, sve cu ja ovo skloniti. Ne trebaš se sekirati ništa, vratit cete se vi i sve ce vas cekati, uzvrati covjek.
Vidio sam koliko je ocu bilo drago što nece morati ostaviti stvari u kuci.
Nije prošla ni minuta a neko je zakucao na avlijska vrata.
Onda je majka rekla još ne otvarajuci:
– Udite, otvoreno je!
Na vrata je ušla žena srednjih godina. Na sebi je imala neku šarenu haljinu. Za njom je ušao covjek, procelav. Imao je bijelu majicu i plavi kratki šorc. Na nogama je imao papuce.
– Dobar dan, mi bi nešto pitali ako može.
– Dobar dan, pitajte slobodno. Odgovorio je otac.
– Nama bi trebao neki kauc pa eto ako prodajete mi bi kupili. Rekla je žena dok je covjek šutio.
– Ne prodajemo mi ništa, odgovorio je otac.
– Eh baš šteta, eto taj kauc na kojem sjedite baš bi mi odgovarao. Rece žena.
– Mi vas možemo samo ponuditi kafom i sokom a od toga nema ništa, rekao je ljutito otac.
– U redu, dovidenja. Rekla je žena dok njen muž uopšte nije ništa rekao dok su bili tu.
Sutra je trebalo da se putuje. Naravno da nismo znali kuda, ali znam da je otac rekao da cemo do Zagreba a onda cemo vidjeti dalje.
Otac je imao naše tranzitne vize koje su bile potpisane od Adalberta Rebica, tadašnjeg predstojnika ureda za izbjeglice i prognanike u Hrvatskoj.
Niko od mojih ukucana tada nije imao pasoš.
Ujutro, mladi brat je otišao po novac kod svoga gazde. Dobio je svoju platu i još nešto novca kojeg mu je covjek dao da mu se nade.
Neki su otišli prije nas a imali su plan gdje idu.
Tako su neki otišli u Skandinaviju, neki u Njemacku, Ameriku, Australiju.
Mi smo morali cekati u Hrvatskoj pasoše koji su trebali biti gotovi za nekih petnaestak dana. Naravno putne isprave i karte su bile o našem trošku.
Svanulo je jutro i spremali smo se. Svako je spremio nešto ali samo ono što je nužno. Nismo htjeli nositi mnogo stvari jer smo se nadali da cemo se uskoro vratiti.
Ispratio nas je covjek kojem je otac dao kljuc od kuce i koji je trebao da osigura naše stvari.
– Evo ti kljuc, spasi mi ovo stvari ako možeš, rekao je otac.
– Ne brini ništa, sve cu ja to skloniti. Vratit cete se vi. Rekao je covjek placnih ociju.
Onda smo krenuli na autobusnu stanicu u Ljubuškom. Iduci tako, u blizini autobusne stanice, nosivši prtljag, cuo sam da neko trubi iz auta. Nisam se osvrtao.
Došli smo na stanicu a tamo je bilo još ljudi koji su krenuli iz istog razloga kao i mi.
Naroda je bilo mnogo.
Jedina upecatljiva stvar, tada mi se urezala u pamcenje.
Preko puta stanice bilo je nekoliko kafica. Bili su krcati i vani se sjedilo tako da je ulica bila skoro zakrcena ljudima i vozilima koja su nekako prolazila ali dosta usporeno.
Iz jednog vozila je dobacio mladic koji je jedva imao osamnaest godina:
– Di cete balije ahahahah.
Onda se iz jednog od auta prolomio rafal iz automata. Pucao je neko u zrak.
Pogledao sam svoju majku koja se trznula i bila je jako prepadnuta.
A kako i ne bi bila.
Dok smo mi bili na Heliodromu rekla nam je kako su neka vojna vozila i vojnici u njima, navecer kad se spusti mrak, skoro svako vece dolazili u našu ulicu. Bilo ju je strah zaspati jer je bila sama u kuci.
Odatle ono bljedilo, podocnjaci i iscrpljenost na njenom licu.
Okrenuo sam se da ne gledam na ulicu i jedva sam cekao da autobus za Zagreb napokon stigne na peron.
Barem da se bilo smjestiti u njega.
Lakše bi bilo pretrpjeti sve te provokacije i uvrede koje su, svako malo bile upucivane iz tih kafica.
Šetao sam od nervoze tamo ovamo a hladni izraz na licu bio je na svakom od tih ljudi.
Pogledao sam u svoju majku, oca koji je pušio, bracu koja su nešto pricala.
Iznenada me neko otpozadi uze za ruku.
Naglo sam se okrenuo i vidio covjeka koji je bio sa mnom zajedno na ratištu.
– Ode li to i ti, upitao me.
– A evo vidiš, šta je tu je. Nema druge. Nego šta ceš ti ovdje? Idi, možeš imati problema, rekao sam mu u tome trenutku ono što je bilo istina i najpametnije.
– Ma vidio sam te sa ceste pa rekoh da se pozdravimo. Evo ruka, vratit cete se vi. Ne brini. Proci ce i ovo ludilo. Rece moj suborac iz Pregrada.
Pružio sam ruku da se pozdravimo a onda sam osjetio da u toj njegovoj ruci ima neki papir. I tek što sam htio reci da mi ne treba novac i da imam, izustio je.
– Neka, nek’ ti se nade. Ko zna gdje cete morati putovati. Toliko mi se trenutno našlo u džepu.
– Hvala ti, rekao sam, a sada idi. Nemoj se ovdje medu nama zadržavati.
Mladic je pozdravio i otišao.
Novac koji mi je dao nije se mogao uporediti sa gestom koju je uradio. Trebalo si u to vrijeme biti jako hrabar da bi to ucinio pred ocima onih kojima se to nije svidalo.
Uskoro je autobus stigao i ušli smo, smjestili prtljag u bunker te je autobus pun Muslimana iz Ljubuškog krenuo.
Toga trenutka sam promatrao ulice koje su mi se toliko gadile. Poželio sam da se nikada više ne vratim u mjesto gdje su moji korijeni.
Koliko samo gorcine treba da se ne želiš vratiti tu gdje je tvoje djetinjstvo, mladost i sve ono lijepo što se nekada dešavalo.
Sada si bio natjeran da zamrziš svoju djedovinu i neopisivo jak osjecaj da odeš što dalje odatle.
Starijim osobama odlazak sa svojega ognjišta posebno je teško padao.
Tako mi kasnije komšija, Mehmed Muminagic, prica njegov odlazak iz Ljubuškog kojeg ce se dugo sjecati po mnogocemu.
Krenuo je sa svojom suprugom Ðenanom i troje djece, do autobusne stanice odakle je trebao da vozi sljedeci bus za Zagreb. Pošto je imao staru majku nazvao je taksi da ne bi išla pješice.
Pri samom ulasku u taksi, svjesna šta se dešava, njeno srce je prestalo da kuca.
Umjesto na stanicu, odvezli su je u dom zdravlja u Ljubuškom.
Doktorica je hladno konstatovala: – Stalo joj je srce.
Ali pri dolasku niko nije pokušao da je reanimira jer je trebalo pokušati s obzirom da nije dugo trebalo da se dode do doma zdravlja.
Pošto je njegova majka umrla planovi su naravno poremeceni i nisu otišli za
Zagreb.
Naravno trebalo je organizovati sahranu (Ðenazu).
Njegovu majku trebalo je sada prebaciti u Džamiju gdje se opremaju umrli (Rahmetlije).
Tada su zatražili ambulantna kola, medjutim nije im udovoljeno molbi.
– Dobro, ako necete dati auto odnijet cemo je mi ovako kroz grad na rukama, rekao je jedan naš komšija koji se tu našao da bude pri ruci u tome teškom momentu.
I opet, bez obzira na rijeci covjeka, nisu prevezli tijelo prijateljeve majke.
Onda je došao stolar iz Gornjeg grada. Stavili su je u zastavu 101 i tako je prevezli do Gusulhane.
Isti taj dan bila je i Sahrana (Ðenaza) U 16 sati. Za Mehmeda, Midhata, Almasu i Ešefu bio je to neprebolan dan. Svoju majku su ostavili tu gdje joj je i srce od tuge prepuklo.
U 17 sati vec su bili u autobusu za Zagreb.
Tako smo i mi otišli u nepoznato.
Najprije Gašinci, kamp za izbjeglice pa onda dalje.
I tako pune tri godine smucanja po bijelome svijetu. Tamo gdje si nepoželjan, gdje te drukcije gledaju sa sažaljenjem i pokojim poklonom koji ti ubije ljudski ponos i dostojanstvo.
U tih nekoliko godina prognanstva sam shvatio da se preko leda maloga covjeka prelamaju i politika i rat i ekonomija. Svako je na malome covjeku htio da dobije koji pojen zarad svojih licnih ciljeva. Jedna pozitivna stvar u svemu ovome je što su mnogi našli dom diljem svijeta i asimilirali se u napredno društvo i zapoceli novi i kvalitetniji život.
Mislim da je ovo jako teško objasniti.
Stvar razumije samo onaj ko je bio u toj koži.
Onda vremenom splasne onaj ogavni osjecaj prema tvome kraju. Kreneš da razmišljaš o njemu sve više. I uopše ne misliš na one loše dane i dogadaje kao ni ljude koji su ovo prouzrokovali. Misliš na ljude koji su bili pozitivni i krene ona nostalgija za rodnim krajem.
Svaka informacija bila je bitna. Bilo je tu i loših informacija pa smo tako doznali da je za vrijeme našeg izbivanja neki ljudi ubijeni.
Bile su to civilne žrtve koje su izgubile život na pravdi Boga.
Oceva strina, Ramiza Delalic ubijena je u svojoj kuci. Zidovi sobe bili su izbušeni a tu su bila i zapaljena dva Kur'ana.
Ubijeni su i Ibrahim Osmic, Huso Karailo i Zaim Konjhodžic.
Prilikom našeg izbivanja u Ljubuškom su srušene dvije džamije. U Vitini i selu Gradska.
A prije toga je dignuta u zrak pravoslavna crkva u blizini prigradskog naselja Mostarska vrata.
Zapaljene su kuce familija Konjhodžic, Muminagic, Mahic, Mesihovic, Ibrulj, Biuk i kuca moga rodjaka Zije Delalica.
Zapaljeni su i poslovni prostori familija Špago, Ceško i Pajo.
Pojedini muslimani su ostali u Ljubuškom. Nisu otišli iz razlicitih razloga.
Neki nisu mogli da povedu svoje starije koji su bili bolesni, drugi nisu htjeli da napuste svoj dom. Sve je to imalo svoju cijenu pa su mnogi od njih nailazili na razne teške provokacije i uvrede. Bitno je reci i to da su opet neki gradani katolicke vjeroispovijesti tajno pomagali tome usamljenom i unesrecenom narodu koji je bio u jako podredenom položaju po svakoj osnovi.
Jednoga dana moja teka Bahra je došla u poštu.
Iza pulta bili su službenici a iza njih naš stari poznati poštar Jakiša Tomic koji je bio omiljen medu Ljubušacima.
Poderao je on mnogo cokula dijeleci poštu u našem gradskom i prigradskom regionu. Ljudi su ga jako poštovali i voljeli a on je imao jedan vedar pristup prema svakome. Kako ono kažu „znala ga je i kusa vrana“ ali isto tako i on je poznavao dosta naroda.
Pošto je vec bio pred penziju radio je na razvrstavanju pošte.
Nije više dijelio poštu i išao na terene, jer su došli mladi ljudi na to radno mjesto.
Cekajuci u redu tetka je stajala. Odjednom se javio jedan od sugradana koji ju je poznavao.
– Šta je, prošla vam je vladavina, nema više!!?, obracao se mojoj tetki.
Htio je da kaže to kako njena dva brata ne rade na dobrim radnim pozicijama. Jedan od njih je radio u banci a drugi je radio na šalteru tadašnje elektroprivrede, dok je tetka radila u opštini.
– Okani se žene, rekao je ispod naocala stari poštar.
– Ma neka prica, ja ga mogu slušati, rece tetka starom poštaru.
– Ja ja, nema više, gotovo vam je!, ponovio je provokator.
– De ti oko moje završi šta si poša pa idi, a žena ti ništa ne radi. Opet je rekao poštar dok su ostali službenici iza pulta i stranke šutili.
– A ti Bahro ne gledaj šta ti kaže nego ko ti kaže, dodade Jakiša.
Zaista nije bilo lako pravazici te trenutke. Kako mojoj tetki tako i ostalim ljudima koji su slicne stvari doživjeli.
Kada sam se vratio u Ljubuški tetka je imala dijabetes visoke razine i borila se sa naglim promjenama srcanog pritiska.
Te bolesti dobila je upravo radi pretrpljenih strahova i šokova koje je povremeno doživljavala.
Kasnije je dobila napad visoke razine šecera te pala u kupatilu gdje je slomila kuk a poslije operacije deveti dan je umrla.
Poslije dejtonskog sporazuma mnogi su krenuli da se vracaju svojim kucama.
1996 godine vratismo se u Mostar.
Na lijevu obalu stigli smo kod sestre. Docekale su nas velike ruševine ali i ljudi vedrog lica.
A kako i ne bi, rat se završio.
Otac je jednom otišao u Ljubuški. Htio je da obide kucu. Da vidi šta je sa stvarima koje je povjerio covjeku na cuvanje.
Vratio se navecer.
Onako umoran sjeo je i pio kafu sa majkom. Slušao sam šta pricaju.
– Šta je sa kucom?, upitala ga je majka.
– Neka da malo dahnem. Rece otac kao da je izbjegavao odgovor.
– Majka mu je dala fildžan kafe, zapalio je cigaretu i pogledao negdje kroz zid sobe.
Željno sam cekao da krene sa pricom ali kao da nije znao odakle da krene.
– Šta ce bit sa kucom. Oko nje je sve obraslo, vrata od avlije su provaljena.
I stoje srušena unutra. Namještaja u kuci nema. A nece nam ni bit vracen.
Kaže covjek da je sve to dao nekoj porodici, katolicima, izbjeglicama iz Bosne.
U svakoj sobi je isprevrtana odjeca pomiješana sa našim dokumentima, slikama i knjigama. U kuci se cuje nemla. Neko nam je porazbijao ciglu na krovu, tako da je kuca unutra mokra i cuje se nesnosan smrad. Na gornjem spratu je neko bio. Vidio sam cikove od cigara i neko je unutra vršio veliku i malu nuždu.
Kroza avliju preko bašte neko je provodio ovce na donju bašcu u Džeme, tako da zida više nema. Bašta se pretvorila u jednu malu nizbrdicu jer se srušio zid i odronila zemlja.
– Pa kako znaš da je neko provodio ovce?, upitala ga je majka
– Na kupini koja je izrasla ostalo je mnogo ovcjeg runa. Odgovori otac.
– Neka nas još ovdje. Ja cu još povremeno otici pa opraviti šta se može. Dole neceš dok to ne dotjeram u red. Bolje da ne vidiš onaj belaj. Dodao je otac.
Ja sam tada ostao bez rijeci a nisam mogao ni da zamislim u glavi tu sliku koju je otac donio.
Našu kucu sam zamišljao onakvom kakvu sam je ostavio pri našem odlasku.
– Znaci baš ništa od namještaja? Upita majka opet.
– A rek'o sam ti. Ništa. Ni kašika nije ostala. Samo naša odjeca.
– Ehhhhh, majka je ispustila uzdah.
Postoje informacije koje smo dobili od naših prijatelja i komšija. Kada nismo bili tu, kuce u kojima je ostalo namještaja i crno bijele tehnike, otvarali su na silu neki ljudi, trpali u kamione i odvozili.
Tako je jedan od komšija pitao gdje ce i šta to rade. Odgovorili su kroz smijeh da idu u nabavku u Italiju.
Kod dosta naših komšija ljudi su ostavili nešto svoje imovine. Kada su se vratili ona ih je uredno složena i pokrivena cekala. Jedan od takvih je lijepih gesti kao primjer desila se na Crkvici, mjesto iznad Ljubuškog.
Što se tice stambenih objekata, najprije su izbjeglice iz Bosne birale stanove i kuce u neposrednoj blizini grada ili u samome centru.
Cak je jedan covjek, Musliman, primio jednu katolicku porodicu sa dvoje djece, koja je došla iz Bosne. Živjeli su dugo sa njim zajedno u njegovom stanu.
Poslije rata je dosta Muslimanskog stanovništva dozvolilo izbjeglicama iz Bosne da žive u njihovim kucama pošto su ti vlasnici bili situirani i zapoceli su novi život negdje u stranoj zemlji.
Prilikom iseljavanja iz kuce neki su ostavili devastirano dok su drugi stambeni objekat napustili uz zahvalu vlasniku.
Dok smo boravili u Mostaru posjecivali su nas rodaci koji su bili vani i oni koji su bili u BiH. Dolazili su i naši prijatelji. Neki ljudi iz Ljubuškog su nas isto tako posjetili. Tu se vidjelo iskreno prijateljstvo.
Poslije nekoliko godina, tacnije 1999, vratili smo se u Ljubuški.
Rat je ucinio svoje. Mnoge stvari su došle na svoje mjesto ali to više nije bio onaj život kojim smo živjeli ranije.
Neki ljudi su od nas okrenuli glavu i nisu bili toliko prisni ali oni koji su bili casni, odnosi se na katolicki živalj, ostali su isti ili cak još bolji.
Povrijedilo ih je to što smo bili prognani. Mnogi od njih su pokušavali dokazati kako su bili protiv toga ali dovoljne su bile njihove srcane geste.
Neki ljudi u koje bi se zakleo da možeš racunati na njih u datom momentu, zakazali su i udaljili se od nas.
U to pasje vrijeme ne bi im se zamjerilo zbog toga što su bili u opasnosti ali sada….
Ipak moralo se nastaviti živjeti sa onim što je bilo i što ce biti.
Moja odbojnost prema gradu je nestala i vratio sam se za razliku od moje dvojice brace koji su nastavili život u Mostaru.
Nije bilo lako njima koji su bili mladi od mene jer sam ja bio tada stariji mladic ali oni su bili prekinuti u najljepšim godinama mladosti. Sve ono lijepo što su trebali da dožive istopilo se u ratnom previranju, smucanju po bijelome svijetu i povratku.
Punih 9-10 godina sklapali smo kockice da bi ponovno živjeli životom dostojan normalnom covjeku. Medutim te kockice se i sada slažu.
Druga strana medalje je to što covjek nikako ne može da izbaci iz sebe te loše i ponižavajuce trenutke pune patnje, strepnje i straha.
Jednostavno to ostavi duboku brazdu u našoj podsvijesti, srcu, duši i dostojanstvu.
Svako svoje rane liže.
Znam da je bilo svugdje svašta ali ovaj narod je bio nedužan i bez obzira.
Naravno da nam se pomoglo od strane Hrvata Katolika u jednome momentu. Ne treba to prešutjeti.
Postavlja se pitanje zašto nam se trebalo pomagati i zašto smo uopšte bili u toj nezgodnoj i ponižavajucoj poziciji.
Samo jedno znam. Mnogoj djeci Ljubuških Muslimana poremeceno je djetinjstvo. Mnogim djevojkama i mladicima je prekinuta mladost.
Mnogim porodicama je prekinut sklad i harmonija bracnog života.
Mnogima koji su bili na heliodromu ali i onim koji su ostali kod kuce, ostale su trajne traume.
Nije bilo lako gledati svoje najmilije zajedno u istoj situaciji. Ocekivati kada ceš biti odveden na prvu liniju na prisilni posao a kamoli onima koji su ih cekali.
Našem ocu kao i svim ocevima, cija su djeca bila zajedno sa njima zatocena, je bilo jako teško.
Razmišljajuci o tome napisao sam pjesmu:
KONVOJ
Fleševi lošeg filma
iza ugla stalno me vrebaju.
Nisam birao,
Ni ljude ni mjesto rodenja.
Pa i Daorsi su ovo mjesto otkrili
i radovali se kao da su pronašli Atlantidu.
Zašto ne mrzim pitam se
Kad zaboli me cesto
ispod rebara, tu gdje je
mojega oca udarila cizma
„neznanog junaka“.
Otpilili su moje borove!
A nisu bili suhi.
Tu gdje starine cibuk
i tavlu voliše.
Zašto li ne mrzim!?
Jesam li dovoljno
darovan dostojanstvom??
Moja lopta na sred prazne sobe
bila je nožem prepolovljena.
Ja sam ravnodušan kao mrtvac,
takav izraz lica su mi darovali.
U sofi Hadžibegov cvijet
još nije pocupan
što majka ga s ljubavlju
davno posadi.
Nije ljubav sišla s trona rad’
mrtvih poltrona.
Dovoljni su fleševi zbunjenih lica
sa mojih ulica.
Sretan sam što ne mrzim
a razlog debeo imam.
Spisak zatvorenika koji uz ovu knjigu prilažem, je napravljen uz jednu grešku.
Datum je 14. 08. 1993 a mi smo odvedeni na Heliodrom 15.08. 1993 godine. Prepisano je onako kako je na originalnom spisku tada, središnjeg vojno – istražnog zatvora pod brojem 561/93 Mostar, 17.08 1993 godine.
1. Mirsad Sadikovic 11. 02.1959 Mostar
2. Abdulah/Erahim/Sadikovic 05.12.1953 Ljubuški
3. Cazim /Agan/ Livnjak 08.07.1952 Ljubuški
4. Nerman/Vahid/Delalic 12.02.1962 Ljubuški
5. Fahrudin/Hadžer/Delalic 13.07. 1951 Mostar
6. Irfan/Alija/Sarajlija 16. 06. 1963 Mostar
7. Halila/Alija/Gujic 25.09. 1947 Ljubuški
8. Agan/Rezak/ Dizdarevic 28.05. 1951 Ljubuški
9. Faruk/Salih/Kljucanin 20.03. 1968 Ljubuški
10. Meho/Omer/Masleša 20.02. 1966 Ljubuški
11. Mustafa/Ahmet/Hrncevic 27.05. 1944 Ljubuški
12. Admir/Hajrudin/Delalic 19.04. 1969 Ljubuški
13. Šucrija/Hajrudin/ Delalic 19.02. 1973 Ljubuški
14. Rusmir/Mustafa/Fazlinovic 17.05. 1938 Konjic
15. Mustafa/Rusmir/Fazlinovic 03.02. 1960 Ljubuški
16. Hajrudin/Šucrija/Delalic 08.05. 1936 Ljubuški
17. Veid/Hajrudin/ Delalic 21.05. 1967 Ljubuški
18. Semir/Hajrudin/Delalic 07.11. 1971. Ljubuški
19. Elvir/Nezir/ Gujic 25.01. 1974 Mostar
20. Vedran/Ahmo/Delalic 09.12. 1954 Ljubuški
21. Maho/Ahmet/Jakic 21.09. 1935 Ljubuški
22. Esad/S alko/Nevesinjac 04.08. 1963 Ljubuški
23. Nahim/Ibro/Maksic 01.10. 1959 Vitina
24. Cazim/Salem/Mesihovic 03.04. 1947 Vitina
25. Šacir/Hilmo/Maksic 03.11. 1949 Vitina
26. Hasan/salih/Hrnjicevic 03.09. 1942 Ljubuški
27. Faruk/Meho/Nevesinjac 09.04. 1951 Ljubuški
28. Mustafa/Alija/Fazlic 19.04. 1967 Ljubuški
29. Smail/alija/Fazlic 04.06 1964 Ljubuški
30. Vahid/Avdo/ Fejzic 18.08. 1945 Vitina
31. Ðabir/Omer/Maksumic 03.05. 1958 Ljubuški
32. Hasan/Izet/ Dalipagic 19.01. 1966 Ljubuški
33. Ismet/Mehmed/Jakic 03.03. 1944 Ljubuški
34. Omer/Abdulah/ Gujic 26.08. 1945 Ljubuški
35. Hamid/Omer/Ibrulj 13.04. 1945 Ljubuški
36. Mustafa/Hamid/Ibrulj 04.01. 1973 Ljubuški
37. Meho/Jusuf/Ðeldum 04.08. 1942 Livno
38. Kemal/Salko/Hrnjicevic 01.12 1945 Ljubuški
39. Akif/Salko/Mujanovic 31.08. 1937 Ljubuški
40. Munib /Ahmet/Becirovic 07.12. 1948 Foca
41. Hasan/Safet/Dizdarevic 08.05. 1952 Vitina
42. Elvir/Halil/Šuta 02.01. 1938 Ljubuški
43. Sead/Halim/Maksic 01.02. 1954 Ljubuški
44. Hamid/Mustafa/Maksumic 03.07. 1938 Ljubuški
45. Husnija/Becir/Maksumic 25.03. 1939 Ljubuški
46. Dervo/Omer/ Pintul 16.02. 1949 Podveležje
47. Fahrudin/Šucrija/Delalic 17.03. 1939 Ljubuški
48. Ibro/Vejsil/Maric 16.02. 1945 Podveležje
49. Safet/Arif/Maksumic 14.05. 1951 Ljubuški
50. Mirsad/Arif/Maksumic 25.05. 1965 Ljubuški
51. Mirsad/Ðafir/Maksumic 04.12. 1973 Ljubuški
52. Alija/Ramo/Maksumic 14.05. 1963 Ljubuški
53. Ešref/Alija/Maksumic 25.05. 1967 Ljubuški
54. Mahmut/Ibro/Maksumic 26.03. 1962 Ljubuški
55. Suad/Ðemo/Konjhodžic 30.03. 1955 Ljubuški
56. Šerif/Ibro/Jakic 11.05. 1936 Ljubuški
57. Salem/Meho/ Hadžalic 03.01. 1953 Ljubuški
58. Alija/Zulfo/Maksumic 18.03. 1939 Ljubuški
59. Rasim/Alija/Maksumic 31.01. 1964 Ljubuški
60. Selim/Zulfo/Maksumic 27.04. 1935 Ljubuški
61. Ðevad/Omer/Maksumic 28.11. 1972 Ljubuški
62. Omer/Avdo/Maksumic 01.04. 1938 Ljubuški
63. Suad/Jusuf/Maksumic 07.01. 1975 Ljubuški
64. Miralem/Jusuf/Maksumic 19.01. 1973 Ljubuški
65. Mustafa/Osman/Maksumic 27.04. 1951 Ljubuški
66. Ismet/Adem/Pajevic 14.09. 1958 Ljubuški
67. Salko/Osman/Maksumic 16.03. 1953 Ljubuški
68. Omer/Hasan/Šemic 31.10. 1954 Kamena-Blagaj
69. Velija/Salko/Maksumic 10.11. 1955 Ljubuški
70. Salko/Omer/Mehremic 15.06. 1957 Rabina
71. Jusuf/Alija/Maksumic 15.05. 1941 Ljubuški
72. Fadil/Ibro/Maksumic 10.01. 1956 Ljubuški
73. Osman /Alija/Maksumic 19.05. 1952 Ljubuški
74. Fadil/Sulejman/Elezovic 05.05. 1950 Ljubuški
75. Mumin/Sulejman/Elezovic 12.08. 1959 Ljubuški
76. Asim/Meho/Repovac 30.08. 1952 Konjic
77. Salem/Mustafa/Maksumic 25.02. 1954 Ljubuški
78. Šefik/Mustafa/Maksumic 05.01. 1959 Ljubuški
79. Ibrahim/Husein/ Mesihovic 13.05. 1953 Ljubuški
80. Husnija/Alija/Maksumic 25.01. 1951 Ljubuški
81. Alija/Osman/Maksumic 13.02. 1936 Ljubuški
82. Ðevad/Ibro/Maksumic 16.08. 1944 Ljubuški
83. Abduselam/Arif/Maksumic 27.02. 1942 Ljubuški
84. Fadil/Omer/Maksumic 20.02. 1955 Ljubuški
85. Becir/Mujo/Maksumic 10.06. 1940 Ljubuški
86. Safet/Salke/Maksumic 19.05. 1949 Ljubuški
87. Ibro/Hamid/Maksumic 15.05. 1941 Ljubuški
88. Ahmet/Dervo/Bandic 01.04. 1943 Trnovo
89. Ejub/Alija/Maksumic 17.01. 1959 Ljubuški
90. Mustafa/Ramo/Maksumic 06.07. 1959 Ljubuški
91. Mirsad/Ibro/Maksumic 31.08. 1965 Ljubuški
92. Osman/Mustafa/Maksumic 05.10. 1946 Ljubuški
93. Emin/Duran/Colic 26.02. 1940 Ljubuški
94. Arif/Alija/Maksumic 11.04. 1937 Ljubuški
95. Enes/Adem/Maksumic 01.06. 1958 Ljubuški
96. Nakif/Ibro/Špago 30.03. 1939 Ljubuški
97. Salko/Meho/Maksumic 03.01. 1949 Ljubuški
98. Husein/Safet/Maksumic 24.08. 1974 Mostar
99. Almir/Osman/Maksumic 05.09. 1974 Ljubuški
100. Kemal/Junuz/ Maksumic 15.08. 1972 Ljubuški
101. Aziz/Mumin/Maksumic 01.02. 1970 Ljubuški
102. Mumin/Becir/Maksumic 15.04. 1941 Ljubuški
103. Camil/Omer/Maksumic 28.02. 1956 Ljubuški
104. Junuz/Meho/Maksumic 11.05. 1941 Ljubuški
105. Zukan/Uzeir/Špago 05.11. 1954 Ljubuški
106. Muhamed/Mehmed/Ibrulj 14.02. 1944 Ljubuški
107. Dervo/Duran/Colic 12.08. 1952 Ljubuški
108. Jusuf/Osman/Maksumic 04.03. 1958 Ljubuški
109. Ðemil/Omer/Maksumic 07.11. 1959 Ljubuški
110. Enver/Ibro/Maksumic 13.03. 1957 Ljubuški
111. Seid/Arif/Maksumic 21.03. 1970 Ljubuški
112. Arif/Selam/Maksumic 20.02. 1965 Ljubuški
113. Mustafa/Ibro/Masleša 10.01. 1946 Citluk
114. Ahmet/Salko/Colic 01.07. 1965 Ljubuški
115. Amel/Emin/Colic 21.08. 1972 Ljubuški
116. Senad/Arif/Maksumic 15.07. 1966 Ljubuški
117. Meho/Duran/Colic 07.03. 1957 Ljubuški
118. Mujo/Salko/Colic 08.02. 1963 Ljubuški
119. Mujo/Hadže/Masleša 16.08. 1952 Ljubuški
120. Ekrem/Osman/Maksumic 05.04. 1962 Ljubuški
121. Abaz/Alija/Maksumic 23.01. 1966 Ljubuški
122. Zijad/Mumin/Maksumic 23.12. 1973 Ljubuški
123. Mustafa/Zahir/Mujanovic 29.08. 1954 Ljubuški
124. Alija/Hamid/Lalic 18.03. 1954 Ljubuški
125. Mustafa/Salko/Lizde 05.02. 1949 Ljubuški
126. Elvis/Ibrahim/Mujanovic 03.11. 1965 Ljubuški
127. Mustafa/Mithat/Gujic 12.04. 1964 Ljubuški
128. Vahid/Mithad/Gujic 18.02. 1963 Ljubuški
129. Sead/Salem/Dizdarevic 20.04. 1971 Ljubuški
130. Salko/Mustafa/Mahic 19.03. 1944 Ljubuški
131. Muhdin/Salih/Hrnjicevic 21.03. 1962 Ljubuški
132. Sulejman/Ðemal/Kadragic 19.07. 1951 Ljubuški
133. Hamid/Ðemal/Nikšic 03.03. 1947 Ljubuški
134. Eldin/Salih/Hrnjicevic 25.02. 1973 Ljubuški
135. Šemsudin/Dervo/Zagic 24.03. 1953 Ljubuški
136. Nedad/Jusuf/Mušic 28.04. 1969 Ljubuški
137. Alija/Ramo/Masleša 09.03. 1954 Citluk
138. Mustafa/Omer/Masleša 28.05. 1938 Citluk
139. Mustafa/Huso/Špago 11.01. 1961 Ljubuški
140. Ejub/Hasan/Špago 05.03. 1964 Ljubuški
141. Hilmija/Ibro/Maksumic 06.04. 1943 Ljubuški
142. Mithad/Ðemal/Muminagic 10.09. 1964 Ljubuški
143. Ðemil/Alija/Grljevic 13.08. 1957 Ljubuški
144. Muhidin/Alija/Grljevic 09.12. 1954 Ljubuški
145. Sakib/Atif/Mušic 01.01. 1937 Ljubuški
146. Šacir/Vehab/Mahic 03.03. 1943 Ljubuški
147. Nazif/Avdija/Catovic 06.09. 1954 Ljubuški
148. Mehmed/Ahmo/Becirevic 26.06. 1936 Ljubuški
149. Hamo/Mehmed/Becirevic 26.01. 1975 Ljubuški
150. Omer/Ibro/Maksumic 08.04. 1946 Ljubuški
151. Ibrahim/Selim/Maksumic 07.01. 1948 Ljubuški
152. Seid/Hasan/Delalic 11.06. 1973 Ljubuški
153. Hasan/Šucrija/Delalic 13.06. 1946 Ljubuški
154. Fikret/Nakif/Špago 08.11. 1970 Ljubuški
155. Murat/Nakif/Špago 06.12. 1972 Ljubuški
156. Nijaz/Ahmet/Špago 21.08. 1974 Ljubuški
157. Nedad/Nakif/Špago 13.11. 1974 Ljubuški
158. Sabit/Hasan/Korjenic 28.02. 1954 Ljubuški
159. Semir/Bego/Delalic 18.09. 1966 Ljubuški
160. Senad/Alija/Nevesinjac 27.05. 1960 Ljubuški
161. Mustafa/Hasan/Korjenic 01.01. 1959 Ljubuški
162. Abin/Zaim/Gujic 19.02. 1937 Ljubuški
163. Selver/Arif/Cibo 18.07. 1946 Ljubuški
164. Enver/Ahmet/Špago 12.02. 1973 Ljubuški
165. Salih/Osman/Špago 02.10. 1973 Ljubuški
166. Omer/Ahmet/Špago 20.02. 1970 Ljubuški
167. Izidin/Osman/Špago 05.11. 1971 Ljubuški
168. Osman/Salko/Špago 01.06. 1942 Ljubuški
169. Ahmet/Omer/Špago 16.01. 1945 Ljubuški
170. Vahid/Mustafa/Mujkic 18.08. 1941 Ljubuški
171. Bego/Lebib/Delalic 02.01. 1939 Ljubuški
172. Lebib/Bego/Delalic 10.09. 1968 Ljubuški
173. Almin/Safet/Ðonko 10.03. 1975 Ljubuški
174. Snježan/Ðabir/Maksic 19.01. 1960 Ljubuški
175. Emir/Halim/Maksic 07.03. 1952 Ljubuški
176. Mustafa/Halim/Maksic 29.07. 1943 Ljubuški
177. Mustafa/Šerif/Sadikovic 06.09. 1949 Ljubuški
178. Šacir/ /Selak 25.05. 1950 Ljubuški
179. Suad/Šacir/Selak 01.06. 1972 Ljubuški
180. Mustafa/Sulejman/Muminagic 02.01. 1944 Ljubuški
181. Edin/Mujo/Bilic 19.08. 1961 Ljubuški
182. Hasan/Ahmet/Novic 13.02. 1954 Ljubuški
183. Sulejman/Hasan/Beširovic 09.04. 1954 Mostar
184. Šefik/Husein/Konjhodžic 28.02. 1953 Ljubuški
185. Edin/Husein/Konjhodžic 11.06. 1965 Ljubuški
186. Suad/Ðemal/Becirovic 07.07. 1962 Ljubuški
187. Salko/Ðemal/Konjhoždic 20.04. 1956 Ljubuški
188. Esad/Ahmet/Ombašic 01.08. 1956 Ljubuški
189. Sead/Ðemal/Konjhodžic 16.02. 1954 Ljubuški
190. Hamo/Ðemal/Konjhodžic 20.01. 1962 Ljubuški
191. Hajrudin/Ibrahim/Jakic 15.02. 1944 Ljubuški
192. Ahmo/Ðabir/Maksic 26.04. 1962 Ljubuški
193. Šefik/Osman/Nevesinjac 26.07. 1944 Ljubuški
194. Faruk/Hasan/Jakic 13.01. 1963 Ljubuški
195. Nihad/Hasan/Selimic 08.05. 1963 Ljubuški
196. Hajrudin/Hamo/Becirovic 06.11. 1941 Ljubuški
197. Fahrudin/Safet/Konjhodžic 05.05. 1961 Ljubuški
198. Ahmed/Ibrahim/Konjhodžic 23.05. 1936 Ljubuški
199. Zijo/Ahmed/Delalic 14.12. 1937 Ljubuški
200. Salko/Ibro/Mehicevic 21.11. 1957 Ljubuški
201. Enes/Ibro/Mehicevic 21.11. 1957 Ljubuški
202. FahrudinZahir/mujanovic 03.02. 1951 Ljubuški
203. Husein/Arif/Mahic 17.01. 1936 Ljubuški
204. Haris/Husein/Mahic 06.07. 1962 Ljubuški
205. Kasim/Dervo/Mahic 15.04. 1937 Ljubuški
206. Edo/Ibro/Mehicevic 01.01. 1961 Ljubuški
207. Hasan/Ðemal/Nikšic 09.03. 1954 Ljubuški
208. Edin/Mahmut/Orman 18.10. 1953 Ljubuški
209. Mensur/Hasan7Mujanovic 17.11. 1957 Ljubuški
210. Nedžad/Sadudin/Omerhodžic 07.05. 1960 Ljubuški
211. Fuad/Hasan/Jakic 27.10. 1964 Ljubuški
212. Šucrija/Vehab/Mahic 11.03. 1938 Ljubuški
213. Samir/Emir/Nevesinjac 18.04. 1965 Ljubuški
214. Jasko/emir/Nevesinjac 03.02. 1958 Ljubuški
215. Sabit/Hasan/ Bilic 06.08. 1958 Ljubuški
216. Mehmed/Ðemal/Muminagic 05.03. 1958 Ljubuški
217. Ahmet/Ibro/Maksic 12.02. 1957 Ljubuški
218. Senad/Huso/Anadolac 30.04. 1956 Ljubuški
219. Huso/Salko/Anadolac 21.02. 1936 Ljubuški
220. Husein/Nezir/Fazlic 08.09. 1940 Ljubuški
221. Avdo/Husein/Fazlic 21.04. 1972 Ljubuški
222. Admir/Husein/Fazlic 06.03. 1974 Ljubuški
223. Šucro/Fajso/Dizdarevic 09.12. 1969 Ljubuški
224. Senad/Mehmed/Jakic 20.05. 1953 Ljubuški
225. Ferid/Hasan/Jakic 03.06. 1971 Ljubuški
226. Zlatan/Hilme/Maksic 14.08. 1951 Ljubuški
227. Armedin/Fadil/Kolašinac 09.10. 1971 Ljubuški
228. Smajo/Sejdo/Hasic 06.01. 1951 Ljubuški
229. Nahas/Ibrahim/Zagic 08.02. 1953 Ljubuški
230. Sabit/Ibrahim/Zagic 12.12. 1956 Ljubuški
231. Mehmed/sulejman/Alendar 26.11. 1941 Ljubuški
232. Ahmet/Ibro/Maksumic 03.08. 1950 Ljubuški
233. Samir/Muharem/Sadikovic 18.04. 1970 Ljubuški
234. Hasan/Muhamed/Sadikovic 18.06.1951 Ljubuški
235. Amir/Šefke/Korjenic 01.01. 1955 Ljubuški
236. Sadik/Šerif/Sadikovic 02.06. 1943 Ljubuški
237. Samir/Sadik/Sadikovic 03.09. 1974 Mostar
238. Ahmed/Salko/Fazlinovic 19.02. 1943 Ljubuški
239. Mehmed/Salko/Smailhodžic 16.07. 1938 Stolac
240. Hasan/Šucrija/Mušic 03.09 1954 Ljubuški
241. Senad/Smajo/Nevesinjac 13.12. 1955 Ljubuški
242. Sulejman/Ðemal/Ombašic 23.09. 1955 Ljubuški
243. Nihad/Hasan/Mesihovic 07.01.1954 Ljubuški
244. Ðevad/Ahmed/Ceško 27.04. 1950 Ljubuški
245. Mustafa/Hasan/Šukalic 04.06. 1951 Ljubuški
246. Mehmed/Hasan/Šukalic 06.06. 1958 Ljubuški
247. Admir/Ðemaludin/Osmic 04.01. 1968 Ljubuški
248. Mehmed/Ðemal/Kadragic 24.01. 1940 Ljubuški
249. Mehmed/Agan/Duvnjak 26.02. 1955 Ljubuški
250. Sakib/Velija/Mahic 14.09. 1975 Ljubuški
251. Murat/Omer/Maksumic 12.08. 1966 Ljubuški
252. Mirsad/Nijaz/Catovic 23.08. 1947 Ljubuški
253. Saša/Mirsad/Catovic 30.07. 1974 Ljubuški
254. Velija/Abdulah/Dizdarevic 09.08. 1943 Ljubuški
255. Aref/Haid/Tikveša 07.04. 1961 Ljubuški
256. Ahmet/Agan/Dizdarevic 13.09. 1942 Ljubuški
257. Malik/Omer/Gujic 17.07. 1967 Ljubuški
258. Senad/Mahmut/Mehicevic 17.02. 1955 Ljubuški
259. Sabit/Mahmut/Mehicevic 29.09. 1960 Ljubuški
260. Rešid/Ibro/Maksumic 02.11. 1950 Ljubuški
261. Kasim/Šacir/Hrnjicevic 01.11. 1938 Ljubuški
262. Adin/Kasim/Hrnjicevic 20.03. 1965 Ljubuški
263. Kemal/Husein/Taslidža 01.01. 1972 Ljubuški
264. Faruk/Husein/Taslidža 10.10. 1973 Ljubuški
265. Salko/Meho/Lalic 17.08. 1956 Ljubuški
266. Jusuf/Šacir/Košaric 07.08. 1957 Ljubuški
267. Kemal/Munib/Rizvan 06.08. 1957 Ljubuški
268. Zlatana/Abid/Košaric 01.02. 1959 Ljubuški
269. Mirsad/Hasan/Korjenic 16.08. 1965 Ljubuški
270. Sadik/Halim/Maksic 06.08. 1947 Ljubuški
271. Mustafa/Ðemal/Mušic 30.08. 1952 Ljubuški
272. Ahmet/Ðemal/Mušic 01.01. 1957 Ljubuški
273. Rešad/Ðemal/Mušic 02.08. 1948 Ljubuški
274. Halid/Ahmet/Hadžalic 15.09. 1945 Ljubuški
275. Dževad/Maho/Jakic 20.07. 1968 Ljubuški
276. Salem/Agan/Dizdarevic 21.07. 1937 Ljubuški
277. Cazim/Dervo/Mahic 27.02. 1942 Ljubuški
278. Munib/Dervo/Jakic 17.03. 1937 Ljubuški
279. Asim/Meho/Ðulic 17.09. 1936 Ljubuški
280. Mustafa/Salko/Hajdarevic 16.09. 1941 Ljubuški
281. Ahmet/Hamid/Kadragic 16.08. 1948 Ljubuški
282. Vejsil/Salko/Kotlo 16.09. 1950 Ljubuški
283. Adis/Emir/Mahic 03.06. 1964 Ljubuški
284. Emil/Fadil/Ceško 22.10. 1954 Ljubuški
285. Mirsad/Kasim/Ceško 10.07. 1950 Ljubuški
286. Ibrahim/Kasim/Ceško 12.02. 1939 Ljubuški
287. Zlatan/Nezir/Gujic 27.02. 1954 Ljubuški.
Napomena. Na ovom popisu se nalaze petorica ljudi koji nisu bili iz naše opštine a sklonili su se na selo Gradska. Pobjegli su pred ratnim previranjima iz svoga mjesta.
Javili su se u tadašnji MUP i bili odvedeni zajedno sa našim muškim življem.
Prema popisu stanovništva iz 1991 godine, ukupan broj stanovništva u Ljubuškom bio je 27.719.
Od toga 1592 Muslimana a 26.127 Hrvata i nešto ostalih.
Poslije rata vratila se skoro trecina populacije Muslimanskog stanovništva pa prema popisu iz 2007-2008 godine tacan broj je iznosio 550.
Danas kada završavam ovu knjigu ( 30. 03. 2020 g. )broj se smanjio.