Zedo. Imo je 22 godine kad je odveden. Nit je kad zaplako, ni zapjevo, ni osovo, ni reko neću, ni ne mogu, nikome! Znao je sa svojim cikularom otići, po cijeli dan riže drva svitu, dođe i vako izvrne džepove i kaže – mati, danas nema ništa. Pa reko – sine, cijeli dan si se zabavio a nema ništa? Kaže – kako ću mati, neko kupio dva metra, neko tri metra, a zima ide i da im ja jošte naplatim? Ne mogu. Halal bilo sve. Taki je bio. Pomoći, priskočiti, uraditi.
On je znao praviti one masivne grilove za ćevape. Njegovi su ti grilovi išli i u Njemačku i svukuda. Stalno nešto radio u garaži. Znao Bećo doći pa kasti – ti Zedo stalno nešto radiš. Moj otac da je u Njemačkoj ja ne bi ćeo kile. Zedo kaže – eto ti tako, a ja vako volim. Kad su ga odveli, od toga što je kod kuće radio ostalo je njegovih para 5000 maraka. Kaže – neka mati, da malo prisnažim babi, pa prodaćemo ova kola (imali ‘Yugu’), pa ćemo kupiti malo veća. Malo ja, malo babo, pa ćemo kupiti malo veća. Kad se oženim more bit da će se povećati familija, pa će trebati veća.
I ote pare njegove ja sam čuvala sve do sad, kad je Hasan moj umro. Nisam ih mogla niušto potrošiti. Za gradom ona džamija stara što je bila, kad su je obnovili ja sam te njegove parice uzela i otišla prostrla džamiju. Halalila i dala.
Rastanak
Kad su unišli u kuću da ga vode, glavni im bio nekakav Mišo Tubin, pa ga upita – šta je tebi? Leži moj Zedo vako, kaže – slab sam brate, bio sam gore na obradi u Omarskoj, pa ako se nisam prehladio. – Daj mi papir da si pustit. On dade ovako onu cedulju njegovu, taj Tubin samo vako istrga i baci na sto. Kaže – ovo za mene ništa ne važi, dobićeš ti od mene pravu. Diži se! Reko – nemoj ga, srećo, vidi kako je slab, a Tubin veli – ništa njemu nije nego on se prepo. Diži se! A on nemere ustati, a mora. I ja bome ispod ruke, i podignem ga. Grdna rano, ja ga tako odvela ispod ruke, autobus bio tude kod Mehe Zuhrinog. A on samo ovako meni veli – eh, mati, sad ću ti opet na beton i u lokvu. Reko – neš sine, tiš se vratiti. I ja opet tom vojniku – nemere on ići, srećo, Bog ti dao, daj mi da idem sa njim. Kaže – ti nam ne trebaš, samo nam on treba. Reko – bil, Bog ti dao, da mu makar ljekove donesem, da mu dadnem ovo što ima za temperaturu? – Moreš. I ja sam te ljekove donila. Njiha potrpaše u autobus. On viče – mati, idi kući! Na prozoru, vako rukama pokazuje – hajde mati kući! Reko – neću sine, hoću sa tobom.
Bome autobus krenu, i dole kod one gostione preko puta vojske, tu stade. A pred mjesnom zajednicom stao ‘Tamić’ žuti. Stoji autobus i otaj ‘Tamić’ za autobusom i u taj će ih ‘Tamić’ premjestiti. Grdne rane, on nije mog’o ni unići već ga oni popeše, Šefik i Muhamed i Vlado i Zvonko. Njiha odvojilo, tude u taj kamion.
U tome Neđo Čanković stoji na svojoj kapiji i vako gleda. Odozdo ide Majstorović Sveto i nosi vako onu pušku svoju i ode tome kamionu. Neđo sa one svoje kapije ode tom Majstoroviću, i stoji sa njim, priča. A on samo vako otrese rukom, Neđo obori glavu i vrati se pred kuću, a Majstorović spusti onu ceradu. I ode kamion.
Bože dragi, da mi je znati šta su pričali! Jamda mu je rek’o kuda će s njima? Pet sati, ne znam kud ću, šta ću. Reko odo ja sutra kod Neđe pitati, jamda će mi kazati šta su pričali. Sjetim se da imam 100 litara rakije dole u garaži, pa ću, kobajagi, pitati Neđe da kupi. Nit je meni do rakije, ni nidošta. I ja tamo. Pozvonim i on izajde. Reko – Neđo, brate, ja sam došla da te pitam, tako, imam rakiju, nasula kad sin se bude ženio, vidiš ove situacije, bil je kupio, pa pošto zašto? Kaže – Neću Mine, sestro, proli je, neću je uzeti. Reko – Neđo, ko brata te molim, kaži mi šta si sa Majstorovićem pričo? Othuknu – Šta sam? Ja sam mu reko vako: ‘Kud ćete s tim ljudima? Pustite ljude, niko nije ništa kriv. A on meni samo vako: ‘Jel ti ih žao? Ako ti ih je žao, uskači u kamion. Šta bidne s njima biće i s tobom.’
Odveden je Zvonko, Vlado, Stevo, moje dijete, Fikrin Muhamed, i Šefik i Đevad i Mirzet i Karlo i Štefo i onaj kako mu ime, moler, dole niže vojske mu je kuća, Miru oženio. Ivica.
Susret
Oni su njiha vozali kamionom, oćerali pred školu, pa ispred škole su otišli gore putom, kod Vojina su stali i on iznio kantu vode i sviju napojio. Otale su ih oćerali gore u Mlječanicu više one bare, kažu ima neki mlin. Tudi su ih i našli.
Njiha je taj Haški tribunal otkopavao. Ja stojim vako kod onih njegovih koščica i vako sastavljam. To je sve satrano u pepeo. Kad sam ja posložila one kosti reko – da ti vidim čelo, sine. Kako sam vako složila taj komadić na livu stranu, vidim kroz otaj komadić je metak prošo. Ja tako stojim, plačem, birkam one koščice i tako slažem, a otaj stranac dojde ovako i mene uhvati za ramena. Pita on koga još imam od djece. Reko – eh, imam ovo koščica. Veli – sviju mi je žao, svakom je neko neskim došao a vidim tebe tude samu, tebe mi je najžalije. Mi smo kaže kopali i našli samo četvoricu. I onda smo se opet vratili, opet smo kopali tako da smo našli još četvoricu. Četvorica, pa zemlja, pa su onda još četvorica. Reko – de mi pričaj koga ste najprvoga našli kad ste otkopavali? Kaže – tvoje dijete. Pa reko on je sve morao gledati šta biva sa onima, pa su njega najzadnjeg? Gleda preda se, šuti, pa kaže – tako je bilo.
Stvari
I robicu njegovu sam oprala i donila. Čarape nisu istruhle, košulja nije, ja sam to oprala i donila. I njegova lična karta i njegov upaljač i njegovi ljekovi i njegove naočale, ja sam to sve oprala i donila. Ima stalno onaj njegov miris. Ja znam da je Hasanu to nekad smetalo, al džabe, ja to uzmem u ruke tamo u sobi i gledam. I kaiš njegov donesem, košulju, te čarape i naočale, novčanik, ličnu kartu i tako to što nije istruhlo. Obuće nisam našla. Mora da su mu skinuli. Drago moje sunce… Ovo je krv bila pa pobijelila. Drago moje srce… Evo… Ja sam to prala i tako to…
Komšije
Samo zašto, Bože, zašto, zašto? To je sve komšiluk bio, to nisu stranci bili. To su sve poznanici. Da mi je vidjeti toga ko ga je ubio, pa da pitam da li je šta reko na kraju. Da ga pogledam u oči i da pitam – zašto si? Šta ti je rekao kad su te pogledale njegove oči? Da mi je, eto, da znam ko je.
Hasan
Ja sam bila u Njemačkoj, da posređujem papire. Moja sestra Beska bila kod njega vako u subotu, da mu ispeče kahvu, da vidi kako je, pa pitala – Hasane, boli li te išta? A on kaže, vako metno ruku na prsa pa kaže – Besko, boli me moje dijete. I vako mu dvije suze kanule. To mu je zadnje bilo. U ponedjeljak ja dolazim ovdje ujutro u pet sati, zovem – kako je? Veli sestra – slab je. Mi na kapiju, a moj Hasan izdiše.
Meni to nikad nije rek’o. Zedo nam je 92. odveden, 2000. smo ga našli, a Hasan nikada nije o tom svom djetetu riječi spomenuo. Nije ćeo radi mene, što ja stalno plačem. Nikada. Eto i umro je a nikad ništa nije rekao, nego te zadnje riječi: ”Boli me moje dijete”. I eto ode bome. Ja sam njemu znala reći – dido, makar si mi ti osto, pa eto njekako ćemo deverati. A eto, ode i on.
Spomen
Teško mi bilo. Bajram ide, pa sve neko nekome dođe a meni to žao bilo. Reko, ja ću ovo metanti ovdje pa i meni moji nek su došli, nek osvanu za Bajram. I ja odem i uradim i stavim. Makar nek ih u oči bode. To mi je bilo zadovoljstvo i srcu mi lakše. Sve što zamislim srcem, ja to uradim i lakše mi bude. Dosta svjeta kaže nije trebala, reko dabogda dočeko pa viđo kako treba. A ja ne pitam više nikog. Nemam više koga pitati, već šta mi srce kaže to i uradim.
Tacno.net, pise Refik Hodzic