MEDIHA SELIMOVIĆ: DIJASPORA

“Al’ ovi iz dijaspore
stvaraju mi noćne more
i sto je najgore
prosipaju nake fore
fol, kako to voziš
fol, đe ti je registracija?
ma mrš u pičku mater`nu
i ti i cijela Federacija
što hladi muda u dijaspori
i još za prava se bori
ma jebo li te babo
taj što ti je auto to kupio
jebo ti svaki drot mater
taj što si ga potkupio
razumiješ jarane…”-

Ugledah na jednoj FB stranici grupu u koju se učlaniš i onda možeš do mile volje *ebavati mater svemu i svačemu. Načitala se ja te *ebade, nikad kraja… Očito ih krenulo. Negdje pred kraj teksta *ebu mater i:

– kulturnoj dijaspori koja se ponaša kao puštena sa lanca kad dođe u Bosnu, dok tamo žive ko miševi poštujući svaki jebeni zakon

– svim debilima iz dijaspore koji štede čitavu godinu da bi iznajmili BMW u rent-a-car-u da bi došli u Bosnu i pokazali kako se ima

– svim dijasporcima koji isključivo kukaju kako se nema i kako je teško

Hm, samo tri kategorije, malo mi. Ima sigurno više kategorija. Pokušavam da definišem sebe i da se dopišem u grupu, kad već *ebu da me ne maši.

Ne živim nigdje k’o miš, poštujem zakone svake zemlje u kojoj se nalazim, nigdje se ne ponašam kao pas s lanca i kulturna sam, koliko to mogu biti u svom okruženju. Dobro, opsujem ponekad, sve misleći da mi to godine dozvoljavaju. Ne psujem sočno, nego onako malo, čak blaže nego ova FB grupa: djetetu mater, mužu ženu, sebi sebe, ponekad me zaboli i ono što nemam i dođe mi kad nešto neću da kažem: Hoću ono što nemam!, ali ne kažem, samo pomislim.

Idem dalje, ne štedim čitavu godinu da iznajmim BMV, nikad nisam bila korisnik rent-a-car-a, kad mi muž ne može putovati zbog posla, a ja fino u autobus i drc-mrc-prc 12 sati preko Maribora, Dervente i Doboja… do stanice na Zenici. Dođem u sabah jutro i odmah ulijećem u taksi, ako nema taksija uletim na benzinsku pumpu kod jednog ljubaznog čike i zamolim ga da me malo trpi dok ne naiđe taxi, jer inače će me raščupati cuke. Jednom sam tako krenula Bulevarom, bilo fino proljetno jutro, htjela da se prošetam do zgrade, ali ne lezi vraže, kod Gimnazije me dočekaše “ljubimci”, nalajali se oni meni, ja njima i tako lajući ja uletim u kućicu portiru ispred RMK prometa. Pošla se izvinjavati na tom upadanju bez poziva, pravdajući se da sam pitomija od “ljubimaca”. Kažem znam lajati, ali ne znam ujedati…

– Ništa, ništa…, reče on, navik’o sam ja. Nisi ti jedina koja je potražila spas kod nas.

Cuke malo odmakle, on malo granao rukama i ja mislila prošla kriza. Samo što sam izašla, a oni se stvoriše u minuti iza mene. Požurim i zatvorim kapiju iza sebe. Ostali su tu iza kapije zavijajući i lajući, a ja naberem do zgrade i uletim u nju k’o u action-filmovima. Da sam imala iznajmljeni BMW preko rent-a-car-a ništa mi se od ovog ne bi desilo. Ali nisam. Pokazala sam tako svu fukareštinu nas dijasporaca koji dođu zamisli, autobusom i još bi da se prošetaju od stanice do Stare Čaršije. E, ne može…

Kontam ima li me u ovoj trećoj grupi koja kuka kako nema i kako je teško… Nema me ni tu. Ne kukam. Dobro mi je. Skromna sam. Nisam došla ovdje da štedim i odvajam od usta da napravim vilu u komšiluku koja će mamiti uzdahe i poglede. Volimo lijepo pojesti, volimo otići u pozorište, kino, uplatimo sebi poneki interesantan seminar, idemo na godišnji odmor, vozimo auto, nastojimo da kćerki finansijski olakšamo put studiranja i eto… živimo. Neki sasvim normalan život. Radimo za tu “normalu” poprilično. Radno vrijeme mog muža je skoro pa ono često spominjano: Radno odijelo i pidžama. Moje je klasično bosansko, ponedeljkom malo duže, petkom malo kraće, a ostalim danima do 16 h. Nas dvoje zajedno odradili smo ukupno 60 godina, bez pauze. Nikada nismo primali socijalnu pomoć, nikada nismo primali novac sa biroa za zapošljavanje… Tako gledajući, mi smo na zapadu fukara. Jer, vrijedni i čestiti ljudi koji nisu mijenjali podneblje i imali sudbinu nas Balkanaca za 60 godina rada budu pravi mali bogatuni. Ali, ja se ne poredim… Sretna sam što živimo, što smo još uvijek relativno zdravi, što smo kompaktni kao porodica i što imam život koji je dostojan čovjeka. Da su ovi moji sugrađani ovdje morali proći samo dio onoga što je prošao moj narod u ratu i poslije njega, pukli bi poprijeko već na prvoj prepreci. Od 16 mojih radnih kolegica Austrijanki samo dvije znaju zamijesiti hljeb, da ne pričam o pravljenju kolača i slično…

Znači nije da se nema… ima se dovoljno i za to “dovoljno” se jako puno radi. Eh, to “teško” je naravno indivudalno. Svima je ponekad teško. Teško što si daleko, teško što si odcijepljen i rascijepljen, teško što prešaltavaš jezike po potrebi, što su snovi košmar gdje se miješaju likovi iz ovog i prošlog života, što ti je bolestan otac ili majka ili čak što umru, a ti ne možeš stići da ih vidiš žive ili da ih spustiš u zemlju, teško je što poslije određenog vremena nigdje ne pripadaš, što si stranac i u zemlji stanovanja i u zemlji porijekla…

Ima još mnogo težina koje se nose sa sobom i ako ih spomeneš, ja ne mislim da je to kuknjava, nego razmjena mišljenja, naša spoznaja da život za koji smo se milom ili silom odlučili ima i svoju težinu…

Zašto bi bilo logično da samo oni koji su ostali kukaju i pričaju kako je teško, jer i među “ostajućim” ima onih kojima ni u PM ne bi bilo bolje nego što im je sada. Lično znam ljude koji nikada na Zapadu ne bi napravili od života što su napravili tu gdje su ostali. Eh, koliko je to pošteno i regularno, pitanje je sad… Nijedan mi nije rekao: Ja sam se nahap’o, može mi biti za života. Mnogo je više onih koji kukaju i kojima je zaista teško, jer su pošteni, jer se nisu snašli u poslijeratnim previranjima, jer nisu stranački opredijeljeni pa se gube među gelipterima obojenim svim bojama. Ti ljudi isto kao i ja znaju šta je to “normala” i život dostojan čovjeka i rado bi za to radili kad bi ih imao ko zaposliti.

Država ne funkcioniše i jedan veći broj naših lidera se trudi da nikada i ne profunkcioniše, ostali uglavnom kukaju kako je teško i mrze dijasporu. Ne znam zašto? Pokušavam objasniti… Čak postoji i takva FB grupa: Mrzim dijasporu! Mnogo mladih ljudi su članovi te grupe i nadojeni su mržnjom. Jedan mali shok sam doživjela kada samo pregledala članove tih grupa i ugledala ni manje ni više nego jednog člana porodice, djevojku kojoj sam kao “dijasporka” počesto tutkala za kafu, majicu, karticu… Da nisam dijaspora, ona bi bila za mnogo toga uskraćena… zato mi nikako neće biti jasno zašto me mrzi. Njeni roditelji su mogli izaći isto kao što sam to i ja učinila, izvagala sam put u nepoznato i ostavila okruženje s kojim sam bila srasla. Tad nisam znala da ću tamo negdje provesti ovoliko vremena, jednostavno sam izašla izmorena ratom i svim preživljenim u njemu. Ovdje me ništa nije dočekalo i prošla sam put odrastanja kao beba. Sve ovo što sad živimo produkt je naših djelovanja i razmišljanja iz prošlosti. Niko nikome nije kriv što je razmišljao ovako ili onako. To su sudbine, to su naši putevi… a oni se razlikuju čak i u domovini.

Vjerovatno ima ljudi koji iritiraju svojim dolascima one koji su ostali. Takvi se prepoznaju i na Zapadu i isto se ponašaju svugdje. Ne može neko biti kulturan u svojoj zemlji, a nekulturan u tuđoj. U Austriji ima mnogo ljudi iz Srbije koji su došli početkom 70-tih godina kao gastarbeiteri i ostali tu da žive. Prepoznatljivi su. Ja često kažem da su oni sanjali o metli u vlastitoj zemlji, ali je nisu uspjeli dobiti i možeš misliti koje samopouzdanje i sreća kad su je dobili u tuđoj državi. Ima i bosanskih izbjeglica tog tipa, prepoznam ih čak i ja… Znam da te žene nikada ne bi pro-radile da nisu vidjele Zapada, oslobodile su se njive, narodne nošnje i služenja svekra i svekrve, ali ne i svog “zOvijanja”. Takvi su obično jako glasni i jako ponosni na svoje majice sa slikom, trofrtaljne hlače, papučice i auto koje se ne zove auto. Svoje limuzine oni zovu: pOsat, golf, BMW, mercedes… tako da mi se desi da ja parkiram auto, a on/a mercedesa ili golfa.

Druga kategorija dijasporaca su ljudi koji su napustili zemlju, jer im je u njoj život bio ugrožen. Dobro, bio je ugrožen svima, nekima ipak više. Istočna Bosna je protjerana, oni su morali izaći da spase glave. Mi iz srednje Bosne smo bili otprilike jednako ugroženi, zatvoreni, napaćeni, gladni i mnogi su poslije trogodišnje iscrpljenosti prestali biti patriote. Mislim da bih se otprilike u tu grupu mogla i sama svrstati. Vagala sam dugo, plakala sam, strahovala i ipak odlučila da odem. Tako isto mi je bilo i sa odlukom da ostanem. Tvrdim, onako kako sam ja izašla, mogao je skoro svako.

Ove ne-patriote su možda i najobrazovanija kategorija koja je napustila zemlju, pa samim tim i najneutralinija. Oni tačno znaju šta su izgubili, šta su dobili i nisu hvalisavi. Učestvuju u životu svog grada i dalje indirektno, interesuju se, čitaju, prate politiku zemlje iz koje su izašli, održavaju kontakte sa ljudima koji su ostali, rado dolaze i rado komuniciraju i razmjenjuju mišljenja. Dobro su integrisani u postojeće društvo i sredinu. Ne kukaju, ali vam iskreno kažu šta rade i da je težak posao kojim prehranjuju svoju porodicu. Teško im je sigurno, jer imaju najmanje srednju školu i radili su neki drugi posao prije nego što su izašli, ali u tuđem svijetu su se prihvatili onoga: daj šta daš i ništa im nije ispod nivo-a. Ja te ljude posebno cijenim i vidim ih kao velike borce… Znate li koliko je takvih samohranih majki na Zapadu koje odgajaju po dvoje djece i nikada ne možete primjetiti da toj djeci nešto fali? A one čiste i dan i noć, poslije posla čak i privatno po kućama, jer dugačije ne bi preživjele. Koliko naših ljudi sa srednjom školom lupa po građevinama (bauštelama) da bi živjeli i preživjeli? Zar je grijeh ako kažu da je teško?

Koliko bi se ljudi koji su ostali tu gdje su prihvatilo ovakvih poslova da prežive? Iskreno, i u svojoj i u nekoj tuđoj zemlji? Ja poznajem vrlo mali broj takvih.

Zašto onda mrziti one koji su spremni na sve da bi osigurali sebi neki solidan život, ako je uopšte solidan kad se poslije 15-tak godina rada istrošiš kao neko poslije 45? Šta se to očekuje od tih ljudi? Zašto se osnivaju grupe za mržnju vlastitog naroda?

Zamislila sam se nad ovom grupom i onim što sam pročitala. Šta očekuje naš narod koji je ostao u zemlji od ovog što je otišao?

Kad bismo bili puni para i bacali ih vrećama po Zenici da li bi nas prestali mrziti? Ne vjerujem! Onda je svejedno što te vreće nemamo i ne možemo ih razbacivati. Mi ostajemo omrznuta kategorija koju kad prepoznaju zapale u startu, bilo da dižu spomenik roditelju, da mijenjaju prozore ili se provozaju taksijem. Za nas postoji druga tarifa, ne zato što misle da seremo parama… znaju oni svi da ne seremo, nego zato što nas preziru. Preziremo i mi takav način razmišljanja i svakom ko me tako prostački zapali, ne halalim. Pomislim ono što svi ljudi pomisle kad ih neko za*ebe.

Hvala Bogu, pa velika većina Bosanaca i Hercegovaca nisu članovi ovakvih grupa i nikada se ne bi mogli poistovjetiti sa mržnjom prema svom ili bilo kojem drugom narodu.

Ja se ipak radujem svom sljedećem dolasku u moj grad u kojem će me dočekati mnoge raširene ruke i osmijesi koji skoro pa ne mogu stati na lice. Radujem se mnogim kafama koje ću opet popiti sa dragim ljudima, radujem se našim razgovorima i razmjeni mišljenja. Ako vam kažem da mi je ponekad teško, razumite me, kao što ja razumijem vas. Ima raznih težina i svi nosimo svoje…

A sad mi slobodno *ebite mater! Dijaspora sam, šta ću?!

 

Mediha Selimović

 

458 Posjeta 4 Posjeta danas
News Reporter