Jednom davno,u jednom malom i tihom selu,okruženom voćnjacima i maslinicima,živio jedan mladi momak po imenu Hasan.Odmah nadomak sela bijaše jedna Planina.
Svakog dana u zoru,ljudi i žene pohrlili bi u svoja polja,djevojke bi polako odšetale do izvora da vodom napune vrčeve za taj dan,a djeca bi se za to vrijeme igrala u dvorištu.Činilo se da je život u selu bio lijep i miran.Ali postojalo je nešto što je kvarilo sreću seljana.Bilo je to veliko,ružno i strašno Čudovište,za koje su ljudi vjerovali da živi na vrhu Planine. Svi su se bojali Čudovišta .Seljani su žurno i u strahu išli na svoja polja,pogledajući oko sebe u strahu,a ponekad bi čak hodali na vrhovima prstiju.Ušutkivali bi svoju djecu riječima:“Ne galamite toliko,ako budete nemirni Čudovište će se naljutiti i doći će ovamo i sve nas napasti“.A kada bi djeca bila jako nestašna i odbijala ići spavati,plašili bi ih Čudovištem i govorili:“Ako na slušaš doći će Čudovište i pojesti te“.Djeca bi se tada uplašila i počela slušati.
Jednog dana u vrijeme berbe maslina Hasan upita svoju tetku Um Hamed:“Kaži mi,tetka,zašto se ljudi u selu toliko boje Čudovišta“?
Um Hamed uzdahnu pa reče:“O,Hasane!Koliko puta si me to isto pitao?Čudovište je jedno ogromno stvorenje,obraslo gustom dlakom.Ima jeno oko usred čela i dugačke oštre kandže,i dugačke šiljate zube.Ti bi se Hasane posebno trebao čuvati jer njegova omiljena hrana su momci kao ti.A sad prestani da me gnjaviš svojim beskrajnim zapitkivanjem i vrati se svom poslu.“
Hasan nije bio zadovoljan Um Hamedinim odgovorom i želio je saznati više o Čudovištu,pa ode kući i upita svog oca Jahu:“Jesi li ikada vidio čudovište?“
Hasanov otac na trenutak razmisli,a zatim pročisti grlo i reče:Ne,Hasane,nisam ga vidio ali znam zasigurno da je veoma strašan i opasan.“
Hasan zatim ode majci i upita:A ti,Yumma,jesi li ti ikada čula Čudovište?“
Hasanova majka se trznu i reče:“Ne,nisam ga čula ali zasigurno znam da riče isto kao lav.Za boga miloga Hasane,ne izazivaj Čudovište.“
Hasan reče samom sebi:“Pa,čini mi se da se ljudi u selu boje Čudovišta mada ga nikad niko nije ni čuo ni vidio.Možda Čudovište i ne postoji,a možda i postoji ali nije tako strašno kako seljani pričaju.Moram se sam uvjeriti.Dojadilo mi je da po selu idem na prstima,dodijala su mi sva ta ušutkivanja.Želim da skačem i vičem,da vrištim i da se smijem,a i da se popnem na Planinu.Idem zorom u Planinu.Neću nikom dati da me zaustavi.“
Sljedećeg dana pročulo se da je Hasan otišao u Planinu.Neki su mu se divili govoreći:“Kako je to hrabar momak.Možda nas spasi od Čudovišta.“
Drugi su opet govorili:“Kakav glupan.Zapamti šta sam rekao,Čudovište će ga sigurno pojesti,a onda će se naljutiti i doći ovdje da svoj bijes iskali na nama jadnim seljanima“.
Hasan je u zoru tog dana krenuo u Planinu.Seljani su ga krišom promatrali iza zatvorenih vrata.Bilo ga je malo strah,ali ne vidje ništa što bi ga uplašilo.uzdahnu s olakšanjem i povika iz sveg glasa nadajući se da će seljani čuti:“Ne bojim se velikog dlakavog Čudovišta.Ja sam Hasan hrabri!Ja sam Hasan neustrašivi!Vidite me kako skačem.Čujte kako vičem.Ne bojim se!Ne bojim se!
Iznenada Hasan ču neki zvuk iza sebe.Čuo je korake nekog velikog stvorenja.Brzo se okrenu i nađe se licem u lice sa Čudovištem.
Čudovište je bilo baš onakvo kakvog su mu seljani i opisali.Imalo je gustu dlaku,duge i oštre kandže,i jedno oko usred čela.Hasan se od straha zaledio.Poželio je da je slušao seljane i da nika nije otišao iz sigurnosti svog sela.A što se tiče Čudovišta,ono se približavalo Hasanu sve više i više,onda ga je pažljivo obilazilo,a onda odjednom otča urličući i plačući.
Hasanu se ote dubok uzdah olakšanja.Nije mogao vjerovati da se Čudovište,kojeg su se seljani toliko bojali,tako prepalo mladića kao što je on.Hasan pođe za njim do njegove pećine i zovnu ga“Čudovište!Čudovište!Gdje si?“
Čudovište odgovori drhtavim glasom:“Odlazi,mlado momče.Nikad ti ništa nisam učinio“.
Začuđen,Hasan reče:“Ali,ti si Čudovište,i svi te se boje!“
Zbunjeno,Čudovište malo izviri pa reče:“Boje se mene!Kako čudno!Ljudi se boje mene,a ja se bojim ljudi.“
Hasan se tome dugo i glasno smijao,a onda reče:“Zašto se ti bojiš ljudi kada si ti Čudovište?“
Čudovište zadrhta i reče:“Ljudi mi izgledaju strašno.Imaju dva oka umjesto jednog kao ja.Nemaju gustu dlaku kao ja,i imaju tako piskave glasove.Najstrašnije od svega jeste to što vole da jedu Čudovišta.“
Hasan se nasmija i reče:“To je nemoguće.Mi ne jedemo Čudovišta.Vi Čudovišta jedete ljude“.
Čudovište uzviknu:“Jedemo ljude?Fuj,ne daj bože!Mi čudovišta jedemo samo bilje i bube“.
Kad to ču,Hasan reče:“Seljanima će zasigurno pasti kamen sa srca,i bit će jako sretni kada to čuju.“
Čudovište je dugo promatralo hasana,a onda se glasno nasmija i reče:“Čak mi i ti izgledaš smiješno i pomalo strašno,ali mislim da si dobar i fin.“
Hasan i Čudovište se od srca nasmijaše i otrčaše da se igraju.
Od tog dana je Čudovište postalo najbolji prijatelj seljana.
Štitilo ih je od opasnosti,pomagalo im u svakodnevnim poslovima,i igralo se sa djecom.
Izvor:Tagbreed A.Najjar, Al-Salwa Publishing House