Dojđe nam neki dan Zejna, čak s Mahmutovca, nije ti šala, i veli:
– Uzeire, čitala sam ti knjigu, dobra je, ali ono je mogla i tvoja Fata napisat’.
Reko’:
– Mogla je, bezbeli, samo more bit bi ona drugačije, ko će ga znat, moja ti Zejno.
– I ja sam ti počela knjigu pisat’, haman sam završila. Zvaće se Minđa, jer su mi minđušice vazda bile najdraže cvijeće.
– Plaho, nek’ ti je hairli, kad ima Hadžibeg i Ćuvarkuća što ne bi bila i Minđa, samo nam još ona fali, velim ja njojzi, a ona mi mukajeta.
Još kad mi je uredi Mubera, ona ti ima daktilografski kurs još iz onog vakta i plaho se razumije u pisanje. Pa kad je izdam napraviću promociju u Zoviku kod moje sestre i u džematu Okrugla, pa onda dalje. Ko zna, more bit’ moja Minđa stigne i do Njujorka k’o tvoj Hadžibeg.
– More bit’, moja ti Zejneba hanuma, ko će ga znat’.
Ne znam šta bi joj rek’o, neg nešto kontam o ovom našem narodu. Pored nas ti mogu teći potoci zlata i potoci govana, niko ni mukajeta, a ha se neko maši da zafati eto ti ih odsvakle da i oni zafaćaju taman da je taj neko i govana zafatio, da izvinete.
Hadžibeg
1167 Posjeta 2 Posjeta danas