Od Meskite do Aja Sofije

Velika džamija-katedrala u Kordobi jedna je od najveličanstvenijih građevina u Evropi. Poslednji put sam je video pre 30 godina, ali sećanja su veoma živa. Pamtim prolazak kroz Vrt pomorandži i kako se stabla, kao da nekom magijom menjaju oblik, pretvaraju u šumu stubova ispod crveno-belih lukova koji obeležavaju prostor džamije.

Prelaz je neverovatan, kao i čitava građevina čija se lepota, prostranstvo i mir gotovo ne mogu opisati rečima. Zatim, dok nastavljate da hodate, sledi još jedna transformacija – džamija se pretvara u renesansnu katedralu smeštenu u njenoj unutrašnjosti, kao neznanac koji vam je odnekud poznat. Katedralu ne bih opisao kao lepu, ali i ona je upečatljiva na svoj način.

Džamija-katedrala u Korodbi je arhitektonski izraz komplikovane evropske istorije. Neki ljudi u tome vide problem. Katolička crkva već dugo vodi kampanju zahtevajući da se umanji vidljivost islamskog nasleđa i da se građevina prikaže kao primarno hrišćanski spomenik.

Deo te kampanje je i novi izveštaj biskupa Kordobe, Demetria Fernándeza Gonzáleza, koji je procureo u javnost i objavljen je u El Paisu. U izveštaju se predlaže da se „prostor džamije redizajnira“ tako da posetioci ubuduće ne odlaze iz Kordobe s utiskom da su bili u „muslimanskom gradu“. Biskup osuđuje „kulturni redukcionizam“ koji, po njegovom mišljenju, „pomračuje blistavu vizigotsku, rimsku i hrišćansku prošlost“. Prema komentaru El Paisa, ovaj izveštaj je deo šire „kampanje protiv neospornog i očiglednog islamskog uticaja na čitav monumentalni kompleks“.

Prve muslimanske armije stigle su na Iberijsko poluostrvo u drugoj deceniji 8. veka. U 10. veku, Kordoba, prestonica Andaluzije, ili muslimanske Španije, bila je verovatno najvažniji grad u Evropi. Srce grada bila je džamija, ili Meskita.

U pitanju je jedinstven arhitektonski hibrid koji objedinjuje umetnost i vrednosti istoka i zapada, koristeći rimske i vizigotske tehnike i elemente prethodno nepoznate u islamskoj verskoj arhitekturi, kao što je korišćenje dvostrukih lukova koji nose krovnu konstrukciju ili kombinovanje cigle i kamena. To nije bila samo kuća vere, nego i gradski univerzitet – jedan od najvažnijih centara znanja svog vremena.

Džamiji su se divili i hrišćani. Kada je Ferdinand III osvojio Kordobu 1236. godine, nije dopustio vojnicima da sruše džamiju, kao što je tada bilo uobičajeno. Četiri veka kasnije, Karlo V, car Svetog rimskog carstva i kralj Kastilje i Aragona, dao je crkvenim vlastima dozvolu da sagrade katedralu unutar Meskite. Kada je došao da poseti katedralu 1526, šokiran štetom načinjenom na džamiji, navodno je rekao: „Sagradili ste nešto što je mogao da sagradi bilo ko bilo gde, a uništili nešto što je bilo jedinstveno na svetu.“

Hiljadama kilometara daleko, na drugom kraju Evrope, stoji još jedna od velikih evropskih građevina, Hagia Sofija ili Crkva svete mudrosti u Istanbulu, gradu koji je u istočnom hrišćanskom svetu nekada imao sličnu ulogu kao Kordoba u zapadnom islamskom carstvu. Ona je za Istanbul ono što je Meskita bila za Kordobu. U Istanbulu su vođene slične debate o njenoj sudbini – odraz u ogledalu debata u Kordobi.

Izgradnju je započeo car Justinijan, poslednji vladar Istočnog rimskog carstva koji je koristio latinski jezik. Završena je 537. godine. Zapanjujućom kupolom koja, rečima ondašnjeg istoričara Prokopija, izgleda kao da „ne stoji na kamenim stubovima, već se spušta s neba“, ovo remek delo vizantijske arhitekture izvršilo je ogroman uticaj na svetove pravoslavlja, katolicizma i islama u domenu arhitekture i bogosluženja.

Hagia Sofija je postala pravoslavna patrijaršija Konstantinopolja i duhovno sedište Vizantijskog carstva. Grad je osvojio sultan Memhed II 1453. godine. Konstantinopolj je dobio ime Istanbul, a islamizovana Hagia Sofija je postala Aja Sofija. Gradska katedrala, pretvorena u prvu gradsku carsku džamiju, dobila je četiri minareta.

Posle pada Osmanskog carstva, Mustafa Kemal Ataturk je ustanovio Tursku kao sekularnu republiku. Džamija-katedrala pretvorena u muzej, u kom su molitve bile zabranjene, postala je simbol Ataturkove nove sekularne države.

Gotovo ceo vek kasnije, 2020, Aja Sofija je ponovo postala džamija, što je bio vrhunac dugotrajne kampanje konzervativnih muslimana uz podršku turskog predsednika Recepa Tayyipa Erdoğana. Povratak u status džamije pomogao je vladajućoj islamističkoj partiji da osnaži predstavu o muslimanskim korenima moderne Turske.

Nakon konverzije, hrišćanski mozaici Isusa, Marije, apostola i vizantijskih vladara pokrivaju se zavesom za vreme muslimanskih molitvi. Mehmed II, osvajač Konstantinopolja, ne samo da nije pokrio mozaike nego je dugo stajao pred njima i divio im se, kao što se Karlo V divio lepoti džamije u Kordobi. Izgleda da su umovi današnjih kulturnih ratnika mnogo zatvoreniji nego što je to bio slučaj s pravim ratnicima.

Ove dve upečatljive građevine na dva kraja Evrope svojim kamenom, mermerom i zlatom, stubovima, lukovima i mozaicima jasno pokazuju svu složenost evropske prošlosti, njene hrišćanske tradicije i islamske istorije. U debatama o sudbini ovih građevina vidljivi su pokušaji da se ta istorija prepravi i liši nekih važnih detalja, da bi nam se nametnuli mitovi koji će upravljati našim životima.

U tome, naravno, nema ničeg novog. Priče o Meskiti i Aja Sofiji jasno govore o važnoj simboličkoj funkciji ovih građevina u preoblikovanju sadašnjosti i budućnosti. Danas, od kontroverzi povodom rušenja starih spomenika, do sektaških sukoba za kontrolu nad važnim verskim lokalitetima, građevine i spomenici nalaze se u fokusu bitke za istorijsko sećanje. Odluka o tome hoćemo li slušati ono što građevine same govore ili se prikloniti mitovima koji im se uporno nameću neće obojiti samo prošlost, nego će odrediti i našu budućnost.

The Guardian, 04.03.2023., Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net

Tacno.net, autor Kenan Malik

470 Posjeta 1 Posjeta danas