SVETISLAV BASARA, KNJIŽEVNIK: “Mrzeći sve druge, na kraju smo zamrzili same sebe!”

Piše: SVETISLAV BASARA / Kurir

Možda ste se nekad zapitali zašto su belosvetske vojske odustale od upotrebe bojnih otrova, naoko vrlo efikasnog i jeftinog oružja. Možda zbog konvencije o zabrani takvog naoružanja? Ma jok. Nego zbog dobrobiti sopstvenih guzica. Bojni otrovi su mačevi sa dve oštrice, ispališ otrovnu granatu, vetar promeni pravac i pogušiš svoje ljudstvo.

Bojne otrove je nemoguće kontrolisati. Slično je i sa agresivnošću. I nju je moguće kontrolisati taman koliko i bojne otrove. Nasilje je slepo, uvek je samo sebi cilj, koji se, doduše, često obmotava ukrasnim papirima borbe za raznorazne “svete” i “uzvišene” ciljeve. Nemojte imati iluzije, Jung je davnih dana utvrdio: ne samo da svaki čovek može biti ubica nego su svi ljudi ubice, samo što ogromna većina savladava ubilački nagon.

Još kaže Jung da je za savladavanje ubilačkih poriva najvažnija kultura. U tom smislu ono juče pomenuto društvenodogovorno radno telo – koje se nikada neće formirati, a i kad bi se formiralo, ne bi uspelo da okupi smrtno posvađane društvenopolitičke personae dramatis – moralo bi staviti prst na čelo i kao drugu tačku dnevnog reda postaviti pitanje: Da li su ubilački pokliči – “ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji” i “nož, žica, Srebrenica”, koji odjekuju sa stadiona serbskih, deo naše “tradicionalne” kulture ili bi ih možda trebalo, kao u SFRJotu, kažnjavati sa po šest meseci mardelja, koliko je sledovalo za krivično delo raspirivanje nacionalne i verske mržnje?

Poseban je problem što najmanje 40% virtuelnog radnog tela misli isto što i navijači – samo njima prepušta da to kažu – i što su upravo ti svati i njihovi oci (često ih pominjem, imena i prezimena poznati redakciji) stvorili atmosferu džihada u kom je sve dozvoljeno, a mnogi su za taj rad nagrađeni i članstvom u SANU.

Jedva da je manji problem drugih 40% društvenodogovaračkih vijećnika koji u duši ne misle kao napred pomenuti, ali koje savršeno boli qwrz što se po stadionima arlauče “ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji” i “nož, žica, Srebrenica”, a ako ih potajno i boli, ne usuđuju se da to javno kažu da ih prvih 40% ne bi optužilo za autošovinizam i izdaju nacionalnih interesa.

Zaboravlja se gvozdeno pravilo: ako dehumanizuješ druge narode, dehumanizovaćeš i sopstveni, a upravo se to – u sadejstvu sa Porforijevim i Ružićevim “zapadnim vrednostima” – dogodilo našem narodu. Mrzeći sve oko sebe – uključujući i strane sveta – završili smo mrzeći jedni druge i na kraju i same sebe.

Nije to tako od vremena usual suspectsa – Miloševića i devedesetih – u Srbiji je tako od polovine XIX veka, o čemu je svedočanstvo ostavio sin pisca Načertanija Milutin Garašanin, koji je u dnevnik zapisao: “Ovakav patriotizam (vrlo sličan današnjem) će nas odvesti u propast.”

Rekosmo napred: nasilje je slepo – ako “Šiptar” ili “Musliman” nisu dostupni, dobar je i prvi Srbin na koga nasilnik naiđe. Mislite o tome i čuvajte se “zapadnih vrednosti”.

485 Posjeta 1 Posjeta danas