“Kako prepoznati bosanku na plaži?
Ima mlin u ruci.”
Kahva,kafa,kava. Na šta vas to asocira?
Mene na ćeif, merak, druženje, na prijateljstvo.
Podsjeća me na moje posjete neni, na komšiju, starog dedu Omera i dane kad je njegova avlija ličila na more, more kafe. Sva je hava bila opijena njenim mirisom dok se, kroz mahalu, akšamom širio sevdah ogromnog šiša. A onda dugo u noć bi monotoni zvuci remetili san kumri dok bi on stupo da ima frisku za sabah mušterije. Onog dana kad je umro nestali su i mahalski mirisi, sevdah je zamro a noć je postala sablazno tiha.
I mama je nekad przila kafu u šišu, ispred zgrade. Tada bi sve kone izasle, sjelo bi se, pržila sve jedna za drugom, kafenisale bi razmečući se pričom o zehirama i mirođijama i ponekom partijom trača.
Mi, djeca, bi se igrali između četri vatre, plohe, partizana i švaba, povratka otpisanih. Tih godina niko nije htio biti švabo. Svi smo bili Prle i Tihi.
Vrhunac mog dječijeg kafenisanja je bio kad bi dobila kocku-dvje šećera i dozvolu da umočim u fildžan. Pri trećoj kocki bi već dobila poznat odgovor naših starijih: “Deder ne seri mi se u ćeif!”
E to je bio hair!
S vremenom rđa se uhvatila na šiševe, manje se sjedilo i kafenisalo ispred zgrade, manje se i igralo. Kafa se počela pržiti u rerni a onda je i to prestalo kad je stigla Frankova i Minasova mljevena. Kajmakušu su zamjenile espresso, late, macciato, ice- , nes- , freggo i sve druge mlađe rodice.
Ponekad kad osjetim da se djetinjstvo povlači pod naletom nadolazeće starosti poželim da se opet vratim u dvorište, da opet budem Tihi, da umočim u ćeif.
Znam da je to nemoguće jer je sikteruša davno pristavljena i ispijena.
Posvećeno svima nama iz zgrade Ulica braće Dizdarevića br.8
Autorica: Amela Ćeško
…